Uramiti doživljaj: aplauz, garderoba i druga pravila

Koncerte klasične muzike počela sam da posećujem sa roditeljima dok sam bila sasvim mala, verovatno pre polaska u školu, a to je bio kraj osamdesetih. Oni su se po pravilu održavali uveče, u dvorani Niškog simfonijskog orkestra. Upravo pokušavam da iz neke fioke dalekih uspomena izvučem romantično sećanje na čaroliju koja me je tamo redovno čekala. Ipak, ne uspevam, valjda zato što sam se na koncerte vrlo brzo navikla, a i navukla. Ono u šta sam potpuno sigurna je da sam mnogo volela kad mi kažu: „Večeras idemo u Simfonijski!“. Ponekad je bilo ludo i uzbudljivo kao na ringišpilu, a ponekad toliko dosadno da bih već na početku zaspala, pa me ni aplauzi, ni pauza ne bi probudili. U onim poluudobnim stolicama pročitala sam na stotine stranica raznih knjiga, koje sam redovno pred polazak (a „za svaki slučaj“) pakovala u svoju koncertnu torbicu, pored sveske, olovke i papirnatih maramica.

Pretpostavljam da sam kodekse ponašanja na koncertima usvojila još tada. Negde nakon punoletstva shvatila sam da su, kao u kakvom univerzalnom ritualu, primenljivi i u drugim gradovima: ne samo u Srbiji, nego i širom Evrope. Koncertni obred dešava se u hramu muzike – koncertnoj dvorani. Bina je gore, publika je dole. Gore: jako osvetljenje, svečana odeća, nema priče – samo stvaranje muzike. Dole: slabo osvetljenje, svečana odeća, nema priče, nema mrdanja, nema aplaudiranja između stavova.

Ipak, ubrzo sam osvestila da, ponekad i ponegde van Niša, ta pravila nisu uklesana u kamenu. Bilo je situacija kada bi ljudi oko mene frenetičnim aplauzom odreagovali na božanstvenu interpretaciju nekog drugog stava, iako je nakon njega sledio i treći i četvrti. Naravno, u tom trenutku bih i ja odbacivala stege samokontrole i prepustila bih se talasu oduševljenja. Dešavalo se i da razočarani auditorijum nakon finala simfonije bledo pljesne par puta i time iskaže svoje nezadovoljstvo. Bilo je, pak, i onih koncerata koji su u svojoj suštini osmišljeni netradicionalno. Tako sam gledala i slušala: prigušena svetla na bini, reflektore uperene prema gledalištu, video projekcije i instalacije, banalno kostimirane svirače i pevače, koncerte u zabačenim gradskim četvrtima i tržnim centrima, predavača koji pripoveda o muzici za vreme samog koncerta, izvođača koji pre svake kompozicije opisuje zašto mu je baš ona važna, čak i pozive za ostavljanje komentara na društvenim mrežama tokom koncerta. Verujem da su organizatori ovakvih događaja imali potpuno raznovrsne i divergentne ciljeve: povećanje sakralnosti ambijenta, ili pak sasvim suprotno tome – demistifikaciju prostora; pospešivanje komunikativnosti sa publikom; umanjenje granica između umetnosti i svakodnevice; animiranje publike; i ko zna šta još. Ništa od nabrojanog nije siguran put do savršenog koncerta, ali istovremeno i može to da bude. Priznajem da u najbolje klasične koncerte u mom životu spadaju neki čvrsto uštirkani događaji, neki vrtoglavo ekscentrični, ali i neki koji nisu ni jedno ni drugo.

Danas, u sve digitalnijem istorijskom trenutku u kome živimo, klasična muzika stoji na margini, kao uostalom i druge dominantno analogne sfere društvenog života koje se ne daju lako komercijalizovati. Pitam se koliko onda smisla ima kreiranje koncertnih inscenacija u duhu starih praksi. One se obraćaju uvek istoj publici, onoj koja je davno ovladala ustaljeniim, skoro pa svetim koncertnim zakonopravilom. Konzervativan pristup je ne samo hermetičan i kratkovid, već i kratkoročan: bez vizije i ideje o novom vremenu i potencijalnoj novoj publici.

Istovremeno, u krugovima stvaralaca i ljubitelja umetnosti redovno se tematizuje problem otuđenja čoveka današnjice: od sebe samog, od prirode i od drugih ljudi. Sa mnogo nade se govori da je umetnost na poslednjoj liniji odbrane od te savremene pošasti. Nažalost, stroge koncertne konvencije kao da provociraju baš takvu vrstu otuđenja. Kako to? Upravo već pomenutim imperativima: čovek u publici mora da mehanički suspregne svoje pokrete, uprkos svim muzičkim nadražajima; mora da zauzda kontakt sa ljudima oko sebe; mora da komunicira sa izvođačem samo onda kada koncertni autoriteti to očekuju. Ugurati svaki muzički doživljaj u ram iste reakcije, zauzdati svaki muzikom provocirani instikt – nije li to takođe neka vrsta otuđenja?

Škola je, očekivano, na istoj liniji. U udžbeniku Muzička kultura (Novi Logos, autorke mr Dragana Mihajlović Bokan i Marina Injac) prvacima se objašnjavaju pravila ponašanja na koncertima i opet se nižu imperativi: svečano se obuci, pažljivo posmatraj, pažljivo slušaj, usta su zatvorena (!), udobno se smesti tako da mirno sediš, aplaudiraj na kraju kompozicije.

Ovaj rigidan „muzički bonton“ uči djake svemu što muzika ne treba da bude u životu male dece – podstiče pasivnost, neguje servilnost, akomodira na lažne reakcije, suspenduje slobode. Kako da deca mirno sede na koncertu dok slušaju „Bumbarov let“ ili Sen-Sansove „Fosile“, dela predviđena programom za prvi razred? Zašto da budu statična dok pijanista svira neki valcer koji je kompozitor stvorio upravo za pokret? Sve ove prozaične bontonske poruke klasičnu muziku pretvaraju u ozbiljnu, koncertni prostor u muzej, dok decu oblikuju u inertne, bezlične konzumente serviranih sadržaja koji na koncert idu radi poziranja.

Tačan recept za preko potrebnu promenu ne postoji. Preduslov je da svaku (pa i muzičku) umetnost doživimo kao živu, dinamičnu i promenljivu praksu. Izvođenje i slušanje muzike jesu transcendentalna iskustva, ali su ništa manje od toga i telesni procesi – ovo bi mogla biti polazna premisa.

Fotografije preuzete sa sajta Unsplash (@arnosenoner, angelekamp, larisabirta)