Pre par dana glumica Milena Radulović hrabro je progovorila o silovanju od strane svog učitelja – za mnoge ljude velikog autoriteta iz sfere izvođačkih umetnosti. Pod uticajem ove vesti, u javnosti su se otvorila i druga, znatno uopštenija pitanja o nasilju u obrazovanju. Naime, učitelji koji brutalno ponižavanje učenika prepoznaju kao klasičnu pedagošku metodu postoje oduvek i u svim oblastima podučavanja. Ja ću se, pak, zbog prirode samog bloga, osvrnuti na primere iz oblasti muzičkog obrazovanja. Želim da se, pre nego što pređem na stvar, zahvalim fb prijateljima koji su, komentarišući moj nedavni post na ovu temu, podelili živopisna i vrlo raznorodna lična iskustva i inspirisali tekst koji čitate (oni će u redovima koji slede prepoznati isečke svojih zapažanja).
Zaklapanje klavirskog poklopca preko prstiju đaka, lupanje gudalom po glavi i bacanje stolica na pevače tokom horske probe bili su horori o kojima sam slušala od svojih drugarica i drugara tokom čitavog školovanja, pa i kasnije. Za nijansu manje strašno (a možda i ne?) deluju tipični verbalni napadi, poput: „ti si, dečko, glup, čim ne možeš da zapamtiš ovu frazu“ ili „debilu, i svraka bi falširala manje nego ti“. Naravno, tu je i širok spektar drugih okrutnih uvreda sa rasističkim, nacionalističkim ili seksističkim implikacijama. (Ličnog iskustva sa takvim nepočinstvima nisam imala i zbog toga hvala mojim učiteljima.)
Ciljevi ovih agresivnih pedagoga su opštepoznati: prevođenje učenika talentovanog za muziku u vrhunskog muzičara, kao i, u slučaju orkestra ili horova, težnja ka perfekciji zajedničke interpretacije. Vređanje đaka često se primenjuje i kako bi se iz njih “isterala lenjost”, te “skinula prljava ljuštura” koja sakriva suštinu i lepotu. Postoje, dakle, unutrašnji učenikovi kapaciteti za izuzetnost, koje učiteljsko oštro uho prepoznaje, a njegov pedagoški „prut“ usmerava do spoznanja umetničke istine i uspešne karijere. Na tom putu ka neslućenim artističkim visinama opstaju samo najjači i najdostojniji, ostali otpadaju, manje ili više traumatizovani. U najbazičnijem pozitivističkom maniru, nevažne su sve patnje koje su u ime umetnosti, a od strane svojih učitelja, pretrpela neka ljudska bića. Važno je negovanje onoga što se smatra najuzvišenijim, a to je besprekorna, autonomna, pa samim tim i ovozemaljskim brigama netaknuta/neopterećena slika muzičke umetnosti.
Precizno tumačenje uzroka i ishoda surovih strategija pojedinih muzičkih pedagoga, nudi Dejan Ilić kroz analizu filma Ritam ludila. Autor, između ostalog, o umetničkim dostignućima ostvarenim kroz brutalne pedagoške metode kaže: „Taj uspeh deluje kao anestetik, on umrtvljuje kritičku svest zavodeći je tek prividom uspeha”. Upravo na taj aspekt problema želim da posebno skrenem pažnju. Nije, dakle, reč samo o prećutkivanju verbalnog i fizičkog nasilja. Ovde se radi o normalizaciji, ali i o konstantnoj afirmaciji surovih postupaka u muzičkoj pedagogiji.
Naime, učitelji o kojima pišem često su međunarodno priznati umetnici, a ta slava čini njihovo podučavanje prestižnim. Zbog izvanredne reputacije dirigenta/pijanistkinje/violinistkinje/trubača… i neospornih uspeha nekih njegovih ili njenih đaka, konkretnim nasilnim pedagoškim postupcima pripisuju se gotovo mistična i obredna svojstva. Time svaki učenik postaje apologeta svog ugnjetavača. Obični smrtnici koji preziru nasilje, pak, nisu kadri da sozercaju suštastvenost fenomena uzvišene umetnosti koja ne poznaje granice, a reklo bi se, ni etiku. Takođe, u javnosti i među mnogim kolegama ovi slavni umetnici-učitelji uživaju nepomućen ugled, jer “malo je brutalan, pa u nastavnom procesu dođe do usijanja, ali mora tako, umetnik se u bolovima rađa”.
Kroz bolove do uspeha, svakako. O tim bolovima dobro zna, primerice, i svaki onaj lekar koji je zbog višesatnog pogrbljenog stajanja u hiruškoj sali zaradio diskus herniju. Međutim, nije isto, i te kako nije isto, kada su bolovi izazvani nečijom ličnom odlukom da sam sebe podvrgne napornom treningu, i kada ih je svojim postupcima izazvao učitelj. Nije isto, jer ovi prvi bolovi nastaju kroz proces vežbanja, a ovi drugi kroz nasilje. Nije isto, jer će današnji učenik uskoro postati učitelj kome, ako se kritički ne odmakne od svojih uzora, tlačiteljske nastavne metode neće biti strane. Tako se formira jedan čvrst i beskrajan lanac, u kome su najslabije karike oni učenici koji zbog opresorskih tehnika svojih učitelja odustaju od muzike. Oni se smatraju kolateralnom štetom, jer nisu bili dovoljno otporni, samim tim ni dostojni, trijumfalnog izvođaštva i uzvišenog znanja o umetnosti.
Zato predlažem da se svi koji zagovaraju ili opravdavaju kulturu tolerisanja agresije u muzičkom obrazovanju zapitaju:
Koliko zaista vredi ona umetnost zbog koje je neko odustao od umetnosti?
