„Smanjio mi se fond časova, ponovo.“, kaže mi kuma nedavno.
„I, šta su sad izbacili i odakle?“, pitam.
„Izbacili muzičko iz Tehničke škole, a ranije ga cela prva godina imala kao obavezan. I to je to, gotovo, isto kao što su pre par godina uradili sa poljoprivrednim školama“.
Dakle, donosioci odluka o obrazovnim politikama u Srbiji dogovorili su se da muzička kultura predstavlja višak u nekim srednjim stručnim školama. Šta nam govori takvo rešenje? Pre svega, da je u fokusu našeg obrazovnog sistema priprema dece za zaposlenje. To, načelno gledano, i nije tako loše. Ipak, ima li škola i neku drugu ulogu, osim osposobljavanja ljudi za obavljanje usko stručnih delatnosti? Da li umeće da se dođe do zarade automatski znači i vođenje smislenog i dostojanstvenog života?
U svojoj knjizi „Ne za profit. Zašto je demokratiji potrebna humanistika?“, filozofkinja Marta Nusbaum govori upravo o ovim pitanjima. Ona objašnjava zašto se humanističke discipline i umetnosti na vrlo radikalan način odstranjuju iz kurikuluma širom sveta: „Pošto ih kreatori javnih politika vide kao beskorisne ukrase, u trenutku kada nacije moraju da se odreknu svih beskorisnih stvari kako bi ostale kompetitivne na globalnom tržištu, one ubrzano gube svoje mesto u nastavnom programu, ali i u umovima i srcima roditelja i dece“. Jasno je da Srbija ne zaostaje za ovim planetarnim trendom.
Nusbaum ukazuje na dva suprotstavljena pristupa obrazovanju dece. Jedan je model obrazovanja za ekonomski rast, a drugi model ljudskog razvoja. Budući da je svaka zdrava demokratija, tvrdi ona, zasnovana na ljudskim pravima i mogućnostima jednakim za sve, proizilazi da demokratskim društvima odgovara obrazovanje za ljudski razvoj. Nusbaum, a to posebno naglašavam, ne govori da je ekonomski prosperitet periferna stvar, već da njemu treba da se teži kako bi se ostvarili ljudski ciljevi: “ekonomski interes, takođe, zahteva od nas da poznajemo humanističke discipline i umetnosti, kako bismo promovisali klimu odgovornog i brižljivog upravljanja resursima i kulturu kreativne inovacije.”
Sve ključne sposobnosti koje deca treba da razviju u školi, Nusbaum jasno svodi na tri osnovne, a to su: saosećajnost, sposobnost kritičkog mišljenja, kao i sposobnost da se svetskim problemima priđe kao građanin sveta. Umetnosti i humanistika imaju nezamenljivu ulogu u formiranju ovih đačkih kompetencija, pre svega zato što doprinose razvoju mašte, odnosno sposobnosti imaginacije. Ako savremeno demokratsko društvo podrazumeva da se ljudi među sobom veoma razlikuju, onda je potrebno razvijati moć uvažavanja prava, problema i potreba drugih. Upravo nam imaginacija pomaže da shvatimo da su, rečima same teoretičarke, “i ti drugi delatni i složeni, da nisu samo objekti i pasivni recipijenti koristi i zadovoljstva”. Iz niza primera mogućeg uticaja umetnosti na razvoj ovih sfera dečije ličnosti, izdvojiću pesmicu “Twinkle twinkle little star, how I wonder what you are”. U knjizi “Ne za profit” ona je predstavljena kao paradigma čuđenja, jer decu podstiče da u jednom elementu nežive prirode prepoznaju i ispituju neki unutrašnji svet. Upravo to je način na koji mala deca kroz umetnost mogu da vežbaju radoznalost i saosećajnost, pripremajući se tako za obzirnost prema drugim ljudima u svakodnevnom životu.
Da li se umetnosti izbacuju iz nastavnih programa isključivo sa ciljem povećanja broja predmeta korisnih za ekonomski razvoj? Marta Nusbaum smatra da je to samo jedan od razloga. Drugi je vezan za strah. Naime, edukatori koji daju prednost ekonomskom razvoju plaše se umetnosti, zato što je „kultivisano i razvijeno saosećanje naročito opasan neprijatelj bezosećajnosti, a moralna bezosećajnost je neophodna za sprovođenje programa ekonomskog razvoja koji ignoriše jednakost. Lakše je tretirati ljude kao objekte kojima treba manipulisati ako nikada niste naučili da ih vidite na bilo koji drugi način.“
Šta je u Srbiji prioritet za kreatore javnih politika, kako obrazovnih, tako i svih ostalih? Da li je to ekonomski ili ljudski interes? Bojim se da redukovanje umetnosti i humanistike na svim obrazovnim nivoima, baš kao i društvena, politička i ekonomska realnost, daju očigledan i neprijatan odgovor na ova pitanja.
Preporuka za čitanje: Marta Nusbaum, “Ne za profit. Zašto je demokratiji potrebna humanistika”. Beograd: Fabrika knjiga, 2012.
U tekstu su korišćene fotografije sa sajta Pixabay: Kevin Schneider i FoYU
