„Prestonica kulture Srbije 2023.“ je najnoviji projekat Ministarstva kulture i informisanja Srbije. Sam naziv sugeriše da je reč o svojevrsnom nacionalno orijentisanom pandanu Evropske prestonice kulture. Prema rečima ministarke Gojković, ideja je da se „ojačaju ključni faktori kulturnog razvoja, podigne kvalitet kulturnog života, ubrza umetnički i turistički razvoj, ali i podstakne donošenje strategija kulturnog razvoja na lokalnom nivou“. Samim proglašenjem izabranog grada za prestižnu titulu, a budući da pravo učešća na konkursu imaju sve jedinice lokalne samouprave osim Beograda i Novog Sada, država će pospešiti proces decentralizacije kulture, uveravaju nas nadležni.
Da li je reč o istinskoj rešenosti resornog ministarstva da se pozabavi kulturalnom revitalizacijom “neglavnih” gradova u Srbiji, ili pak o jednoj od mnogih nominalnih radnji koje vlast rekreativno sprovodi kako bi izazvala utisak ozbiljnog pristupa važnim društvenim problemima? Nema sumnje da projekat sa ovakvim ciljem može doprineti produkciji i disperziji kvalitetnih kulturnih sadržaja širom zemlje, kao i unapređenju prakse planiranja kulturalnih politika. Sledstveno tome, „Prestonica kulture Srbije“, posmatrana u najširem smislu, zaista bi mogla da proizvede pozitivnu promenu i na polju ekonomskog razvoja i ukupne obnove gradova u Srbiji.
Međutim, sasvim je otvorena i mogućnost da čitav konkurs pospeši nešto sasvim suprotno: centralizaciju i festivalizaciju kulture, o čemu se već uverljivo govorilo na portalu Mašina. Naime, u startu je preskočen čitav niz koraka nužnih za promišljenu i svrsishodnu realizaciju ideje. Ono što pre svega nedostaje, a što se neće ni desiti, sudeći po tome da prijave otpočinju već od 2. avgusta tekuće godine, jeste temeljno osnaživanje lokalnih samouprava da razumeju suštinu koncepta projekta i da znalački pristupe ovoj kulturalnoj trci. Istini za volju, prošle nedelje održana je onlajn konferencija čiji je osnovni cilj bio da iskomunicira ideju sa zainteresovanim gradovima. Ipak, dva konferencijska panela u ukupnom trajanju od 150 minuta ne bi bila dovoljna čak ni da se đaci pripreme za učešće na bilo kakvom školskom takmičenju, a kamoli za pripremanje gradova da pristupe ovako kompleksnom nacionalnom konkursu.
O tome u kojoj je meri kultura u Srbiji centralizovana svedoči nam i izbor govornika na prvom panelu konferencije, a to su predstavnici Radne grupe za pripremu, realizaciju i sprovođenje programa. Bilo ih je šestoro i listom su svi iz institucija kulture lociranih u Beogradu ili Novom Sadu. Iz nekog razloga, kompetentni akteri u polju kulture iz ostatka Srbije nisu uključeni u proces kreiranja i realizacije “Prestonice kulture Srbije”. Koji su razlozi ovakve odluke Ministarstva – možemo samo da nagađamo. Da li van Beograda i Novog Sada takvi eksperti ne postoje? Ako je odgovor potvrdan, eto urgentne teme za rešavanje. Da li ipak postoje, ali ih centar tradicionalno ne primećuje? Sasvim moguće, a konkurs je onda odlično sredstvo da se zamaskira sveobuhvatan, poslovično ignorantski odnos prema “provinciji”. Da li se radi o prenaglašenoj brizi za nepristrasno odlučivanje? Možda, ali iz rešenja kome se pristupilo vrišti problem apsolutne koncentracije moći i odlučivanja o državnim temama upravo u prestonici.
A za kraj evo i jedne vrlo plastične ilustracije tretmana gradova van prestonica unutar prestoničkog univerzuma. Ona nas ponovo vodi do već pomenutog teksta „Lokalne kulturne politike na centralistički način“ na portalu „Mašina“, u kome je sasvim razložno kritikovan konkurs „Prestonica kulture Srbije“. Dakle u tekstu u kome se ističe da je ključni problem projekta „snažna centralistička politika“, dotični problem komentarisali su isključivo eksperti profesionalno stacionirani u dva neprikosnovena centra kulture naše zemlje, i slovima niko iz ostatka Srbije. Paradoksalno, zar ne?
