Manje je više. Ne nužno i ne redovno, ali desi se, kao sinoć na koncertu Niškog simfonijskog orkestra – prvom nakon više od 6 meseci pauze. Upravo zbog tog nezapamćenog diskontinuiteta, u ovom tekstu neću se baviti interpretativnim dostignućima ansambla. Mislim da klasična muzička kritika može slobodno da ode u hibernaciju sve dok traje trenutak koji od nas zahteva korekciju ustaljenih navika i običaja. Vreme je za neka drugačija koncertna promišljanja.
Organizatori koncerta Novi početak su sasvim doraslo odgovorili izazovima antipandemijskih mera, i to na više nivoa, a pre svega u smislu adaptacije koncertne dvorane. Na sceni su se nalazili stakleni paneli kao transparentne barijere između dirigenta i članova orkestra, ali i orkestra i publike. Sa druge strane pak, fizička distanca u publici obezbeđena je označavanjem pojedinačnih stolica. Dirigent, gudači i ljudi u gledalištu su bez izuzetka nosili maske, dok je, po prirodi stvari, duvačka sekcija nastupila bez ove vrste zaštite. U uvodnom obraćanju direktor NSO je uz opravdanu bojazan napomenuo da takva reorganizacija prostora, udružena sa korišćenjem maski, blokira facijalne ekspresije: kako izvođača, tako i publike. Zaista je i delovalo da neobičan, na trenutke i nelagodan ambijent, može loše uticati na puteve komunikacije. Srećom, koncert će pokazati da se telesno koprisustvo svih učesnika izvedbe (a tu spadaju zajedno i interpetatori i ljudi u gledalištu), ostvaruje, osim izrazima lica, i posredstvom drugih fizičkih i energetskih procesa.
Drugi nivo prilagođavanja novim okolnostima ogledao se u izboru dirigenta i repertoara. Za razliku od većine koncerata tokom prethodne sezone, kada smo za dirigentskim pultom gledali goste iz inostranstva, orkestar je iskusno predvodio niški dirigent – Miroslav Ivanković. Program je bio, uslovno rečeno, redukovan. Umesto simfonije, a tako će biti i u nastavku sezone, izvedena su dela namenjena kamernim orkestarskim sastavima. Ovakvo rešenje smanjuje broj, tačnije koncentraciju ljudi na sceni, a time i mogućnost prenošenja virusa. Prvi deo koncerta izneli su gudači, a fokus njihovog repertoara bio je na Britnovoj Jednostavnoj simfoniji. U drugom delu programa predstavili su se duvači, kroz Dvoržakovu Serenadu za duvače, čelo i kontrabas.
Tokom čitavog koncerta vladala je čudno uzbudljiva atmosfera. Ne pamtim kada sam videla motivisanije NSO izvođače. Možda je u pitanju bio nekakav nepotpisan savez među prisutnima koji su koncert doživeli kao svojevrsno partnerstvo: u riziku ili prkosu…ko zna… Oklevam da na ovom mestu napišem još jedan svoj snažan utisak, jer će možda poremetiti dosadašnji afirmativan ton teksta. No ipak, evo ga – orkestar nije zvučao ni bolje, ni lošije nego inače. Ali to je tako dobra vest! Zašto? Pa, ukoliko se učinak ansambla za vreme krize održava u standardnim okvirima, zamislimo moguća dostignuća jednom kad barijere i maske nestanu. Ako su rukovodstvo i zaposleni sada pokazali visok stepen adaptibilnosti, onda su verovatno sposobni i za temeljne, urgentno potrebne strukturne, identitetske i programske reforme.
Ovaj jednostavan i uspešan koncert (koji se mogao desiti i ranije) pokazao je šta je prava mera niških koncertnih potreba i mogućnosti. Istina, nedostajalo je prisnije komunikacije sa publikom, kroz pismenu ili usmenu priču o repertoaru, ali to nije veliki i nerešivi problem. Sledi, za kraj, niz retoričkih pitanja ili tema za razmišljanje. Da li smo kadri da uz sve sinoć viđene mere bezbednosti nastavimo koncertnu sezonu u istom maniru? Da li su nam neophodni skupi dirigenti – geg majstori iz inostranstva, kad na lokalu imamo uvek dostupnog i dokazano kompetentnog muzičara? Da li je bolje da se loše izvede velika simfonija, ili da se solidno svira nepretenciozan, smisleno koncipiran program, usklađen sa trenutnim interpretativnim mogućnostima?