On sa žutim rancem na leđima beži ka slobodi. Na tom furioznom putovanju sve je usmereno protiv njega: vremenske prilike, flora i fauna, saobraćaj, jedna uporna granica, kao i njeni nemilosrdni čuvari. Jedini saveznik, saučesnik i partner mu je mali kamperski šator. Uprkos svim sabotažama, naš junak ipak ne odustaje – trudi se sve do samog kraja. Nažalost, realnost je surova: kraj u stvari ne postoji, jer je kretanje prema slobodi beskonačan proces.
Ovo je samo jedno moguće viđenje narativne strukture cirkuske predstave “La Fuite” (“Bekstvo”) koju je kreirao i režirao Olivier Meyrou, a sinoć u novosadskoj Fabrici izveo Matias Pilet.
Francuski umetnici priredili su slojevit performans čiji je junak jedan klovn. Ukoliko niste gledali predstavu o kojoj je reč, a ipak čitate ovaj tekst, zaboravite na arhetip. Zaboravite našminkanog pajaca sa prevelikim nosem i još ogromnijim cipelama koji zasmejava decu. Zaboravite klovna-ubicu i horor filmove. Junak predstave „La Fuite“ ne koristi tradicionalne klovnovske vizuelne označitelje poput šminke i kostima. Oslanja se isključivo na sopstvenu telesnost: pokret i pantomimu. Takođe, njegova klovnovska priroda upadljivo se ogleda u ponašanju. Osim što izbegava konvencionalne reakcije na svakodnevne situacije, ovaj “begunac” i jedan svakidašnji objekat, kao što je šator, koristi na neočekivane načine.
Njegov karakter je kroz izvedbu temeljno izgrađen i dobro iznijansiran. On je odlučan, ali i nesiguran; hrabriša kome strah nije stran; virtuoz i šeprtlja. Naš klovn je usamljenik koji u samoći uživa, i zbog koje pati. Beskućnik je, a možda i dobrovoljni nomad. Po tradicionalnoj klovnovskoj tipologiji, može se svrstati u kategoriju skitnice. S tim u vezi vredno je pomena da autori predstave “La Fuite” kroz svoju kreaciju neprekidno referišu na velikane nemog filma, kao što su Charlie Chaplin i Buster Keaton, koji su i sami bili klovnovi-skitnice.
Sve lične osobine “begunca” podcrtane su zvučnim okolnostima. Celokupna forma dela temelji se na tzv. „mickey moussing“ efektu. Reč je o postupku doslednog i sinhronizovanog preklapanja pokreta i muzike koji se najčešće koristi u filmskoj umetnosti. U predstavi „La Fuite“ svedočili smo apsolutnoj zvučnoj ilustrativnosti. Ona se ogledala ponekad u muzici koja naturalistički oslikava jurnjavu ili pak potpomaže saosećanje sa klovnovom melanholijom; ponekad u zvucima prirode (kiša, grmljavina, cvrkut ptica, lavež); a nekad urbanog okruženja (saobraćajna gužva). Upravo zbog takvog izbora izvođačkih sredstava, predstava je sjajno komunicirala sa decom u publici. Brzina radnje, zvučni efekti, komičnost klovnovske igre, kao i povremene eksplozivne situacije, dosledno su držali pažnju najmlađih.
Ipak, vredi naglasiti da ovo nije predstava isključivo namenjena deci. Kao što sam već pomenula, njenu narativnu strukturu prožima promišljanje o neophodnosti težnje ka slobodi, kao i ceni te slobode. Verujem da je upravo zbog toga čak i iskusnija publika pozitivno reagovala, a tragovi suza nisu bili retki.
Poseban utisak na mene je ostavila borba našeg junaka sa jednom upornom, nepropusnom granicom. Svaki njegov pokušaj da je prekorači dočekan je nemilosrdnim zvucima pištaljke (izvesno policijske). Scena sa granicom je na prvi pogled zaista vrhunski zabavna, budući zasnovana na raznovrsnim gegovima, začinjenim elementima plesa i parterske akrobatike. Ipak, bila je očigledna (i bolna) asocijacija na svu surovost kojom se dočekuju izbeglice iz ratom zahvaćenih područja sa Bliskog istoka i Severa Afrike, prilikom pokušaja prelaska granica Evropske unije. Klovn se u predstavi poigrava sa granicom i zloslutnim, opominjućim pištaljkama, a izbeglice na državnim granicama igraju svoju „the game“ (žargonski termin koji se odnosi na izbegavanje graničnih prepreka na način u kome je moguće izgubiti zdravlje ili život).
Gusto tkivo performansa „La Fuite“, u kombinaciji sa širokim spektrom predstavljenih emocionalnih stanja, donosi meku, dirljivu, ali u potpunosti ubedljivu energiju. Nemojte pomisliti da Matias Pilet nije virtuoz. Radi se o tome da njegova tehnika, pre svega parterska akrobatika, nijednog trenutka nije sama sebi cilj, već je uvek u službi dramskog konteksta. Gledali smo klovna-poetu koji je kroz čitavu izvedbu nemo emitovao univerzalnu poruku koju, izgleda, prečesto zaboravljamo: sloboda je vrhunska vrednost.
