O blagotvornom dejstvu pevanja na naše mentalno i fizičko zdravlje često se govori i piše. Postoji, međutim, jedan pomalo zapostavljen vokalni “žanr” – pevanje pod tušem. Ova prijatna aktivnost neretko se koristi kao okidač za komične situacije u raznim televizijskim formatima, mahom kroz lik kakve cimerke ili novog dečka koji imaju smehotresnu boju glasa i izražen problem sa tačnim intoniranjem.
Međutim, pevanje pod tušem daleko je više od TV gega. S tim u vezi, iskreno se nadam da baš svaki čitalac ovog teksta tačno zna o čemu govorim. Ili, biću još direktnija, nadam se da ste se već oprobali u razgolićenom muziciranju pod mlazom tople vode.
Kupatilo je naš mali prostor slobode. Dok pevamo okruženi oblakom šamponski mirišljavih isparenja, publika su nam plastične bočice, sapuni i brijači. Niko od prisutnih nas neće procenjivati, kritikovati ili osuđivati: niti zbog izbora repertoara, niti zbog vokalnih kapaciteta. Zato uvek možemo da zgrabimo naš tuš-mikrofon i bez ikakvih stega pustimo glas.
U vrućem kupatilu zvučimo bolje nego na karaokama, tokom horske probe ili u kafani. I nije samo reč o pomenutom odsustvu psihičkih stega, već i o biologiji. Naime, toplota i vodena para ovde igraju važnu ulogu. Oni relaksiraju čitavo naše telo, uključujući i pluća, grlo, te glasne žice kojima izuzetno prijaju vlažne vazdušne okolnosti. Ne, nama se ne priviđa, mi zaista lepše pevamo dok smo u kupatilu.
Ima tu i dosta fizike (koja mi nije jača strana, pa ću rado prihvatiti sve kritike i sugestije). Keramičke pločice, slavine, wc šolja ili ogledalo ne upijaju zvuk tako kao stolovi, stolice, šank ili prozorske draperije. Samim tim, zvučni talasi koje smo proizveli nesmetano se odbijaju o mnoštvo tvrdih površina u kupatilu. Ovo je fenomen reverberacije koji, između ostalog, utiče i na boju i na intenzitet zvuka. Može se reći da se u naše uši vraća više zvuka nego što smo navikli u drugim, manje akustičnim prostorijama, a glas koji čujemo je mekši, zaobljeniji i zvonkiji.
Uprkos svim blagodatima pevanja u kupatilu, učiniće nam se ponekad da na ovu aktivnost nemamo prava. Nekad je stvarnost užasavajuća. Nekad je toliko bolna, da osećamo kako će naš relaksirani glas trivijalizovati patnju kojoj svedočimo ili koju živimo. Međutim, ja verujem da na bezbrižnu pesmu u sopstvenom kupatilu uvek imamo prava, pa čak i onda kad je realnost nepodnošljiva.
Zato me je obradovalo kad sam u romanu Frančeska Pikola „Želja da se bude kao svi drugi“ otkrila sledeće mesto:
„Površnost ima pravo da postoji, isto kao i dubina. Politički život, kontemplativni život i život posvećen zadovoljstvima oduvek su postojali uporedo i zadatak je svakog pojedinca i svake zajednice da obezbedi njihovu koegzistenciju. (…) Ljudi se brinu zbog uslova života u svetu i pevaju iz sveg glasa dok se tuširaju.“
Dopalo mi se što italijanski pisac u svom politički jasno intoniranom štivu ne govori o nekakvom svečarskom pevanju koje ignoriše loše životne okolnosti. Naprotiv, Pikolo piše upravo o malom intimnom činu koji se sprovodi u vlastitom kupatilu, zbog sopstvene, uvek sasvim opravdane potrebe da se bar na kratko bude zadovoljan.
Foto: Microsoft Copilot Designer GPT
