Nakon prvih vesti o protestima u Iranu, vratila sam se stripu „Persepolis“ autorke Marđan Satrapi (izdanje Fabrike knjiga).
To je autobiografska grafička novela o odrastanju iranske devojčice tokom i nakon Islamske revolucije 1979. godine. Kroz duhovitu priču o svom životu, autorka pripoveda i o političkoj istoriji Irana. Marđan nam u „Persepolisu“ nizom primera ilustruje toksičnost verskog fanatizma islamskog režima, ali istovremeno vrlo oštro tretira licemerje iranske levice, kojoj pripada njena porodica.
Dakle, pravo je vreme da se ponovo (ili prvi put) čita ovaj strip. On pomaže da bolje razumemo današnje proteste u Iranu i shvatimo da oni nisu novina u velikoj i slavnoj iranskoj kulturi. Ono što sada jeste drugačije, a što je nedavno istakla i Satrapi u jednom intervjuu, je zajedničko učešće žena i muškaraca u aktuelnim događajima na ulicama Irana.
Osnovni motivi “Persepolisa” su: borba za slobodu, značaj kvalitetnog obrazovanja, te uloga muzike u javnom i privatnom životu. Takođe, važne su i brojne crtice o nacionalizmu, manipulativnosti njegovih svetkovina, ratnocentričnoj kulturi sećanja i procesima permanentne nacionalne autoviktimizacije.
Budući da je moj blog okrenut upravo ka razmatranju funkcije muzike u društvu, kao i problemu javnih svetkovina, ukratko ću predstaviti nekoliko epizoda “Persepolisa” koje obrađuju pomenute teme.
Opisujući život pre Islamske revolucije, Marđan navodi niz postupaka kojima je iranski kralj Šah utvrđivao svoju vlast. Između ostalog, ona pominje preskupe proslave dinastičkih jubileja. Njihov prvenstveni cilj bilo je reprezentovanje moći pred spoljnjim posmatračima, dok su potrebe građana bile u drugom planu. Zvuči poznato?
Crtica o manipulativnim potencijalima muzike smeštena je u vreme rata sa Irakom. Istaknuta je bolesna i bolna sličnost između prinude pevanja zadatih pesama u školi i u vojsci. Eto zašto ne volim generalizacije o neprikosnovenim blagodetima koje nam muzika pruža, posebno ona u školama. „Persepolis“ pokazuje da uvek ima načina za zloupotrebu.
Ženska solidarnost, nažalost, nije univerzalna kategorija. Iranska moralna policija ima i žene u svojim redovima, a one su zadužene ne samo za marame, već za celokupan ženski stajling. Te tzv. „čuvarke revolucije“ jednom prilikom su zaustavile Marđi jer je hrabro na ulici nosila patike, teksas jaknu i bedž sa likom Majkla Džeksona. Ispod garderobe preplašeno je krila kasete ilegalno kupljene neposredno pre. Kaznu je jedva izbegla, a kod kuće se prepustila muzici Kim Wilde. Bila je to pesma „Kids in America“, koja upravo govori o slobodi izraza kroz muziku i ples: jednu od onih sloboda za koje se Marđan uporno borila.
Marđi je jedan deo svoje adolescencije provela u Austriji. Iz te zapadne perspektive ona ilustruje fenomen različite percepcije jedne te iste muzike, i to na „Pink Floyd“ primeru. Ovaj bend Marđi vezuje za putovanja sa roditeljima, dok je u univerzumu njene austrijske prijateljice to muzika za žurku. U okviru iste epizode saznajemo ponešto i o kulturalnim razlikama, onda kad autorka ukazuje na drugačije prakse druženja u Iranu i Austriji.
Uvek postoji nebrojeno mnogo načina za borbu i nisu uvek svi bučni i upadljivi. Pobunu u opresivnom fundamentalističkom sistemu kakav je iranski predstavlja ne samo pokazivanje kose i delova tela, već i glasan smeh ili nošenje vokmena. Vokmen – na zapadu redovan element svakodnevice, u islamskoj republici tumači se kao simbol zapadne kulture i njene muzike, a time i „čin protiv verskog morala“.
„Persepolis“ će i one tvrdih srca, verujem, odvesti (makar) do ivice suza. Kombinacija dečije naivnosti i sirove surovosti života u Iranu daje knjizi snažnu ubedljivost i realističnost. Ako je budete čitali, prepoznaćete se u mnogim situacijama. To govori u prilog činjenici da nam ni udaljene kulture nisu daleke onoliko koliko verujemo da jesu.
A šta sa muzikom? Muzika je u „Persepolisu“ i sredstvo prisile i manipulacije, i kanal za izražavanje najrazličitijih duševnih stanja, ali i simbol i oruđe otpora. Tako je i u našim životima.
