Opera pripada deci: u susret “Šumskoj kraljici”

Ovaj blog post je odlomak iz mog teksta “Opera pripada deci” objavljenog u publikaciji “Fenomen dečijih opera Franje Štefanovića” u izdanju Fondacije “Spomen-dom bana Josipa Jelačića” iz Petrovaradina.


Uvertira

Početkom XX veka u malom Petrovaradinu živeo je Franjo Štefanović – kompozitor i nastavnik. Bilo je to vreme kada su se širom našeg regiona otvarale velike, važne, sada već i kultne muzičke institucije. Godine 1920. osnovani su: Zagrebačka filharmonija, Društveni orkestar Hrvatskog glazbenog zavoda, opera Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i opereta SNP-a u Novom Sadu. Reč je o institucijama i ansamblima kroz koje je neprocenjivo unapređen i osavremenjen umetnički život pomenutih gradova, ali i nove, mlade države.

Ovaj kulturni zamajac osetio se i na periferiji. Gotovo istovremeno, u malom Petrovaradinu, Štefanović stvara svoje prve opere za decu. Njih odlikuje muzički jezik koji je čvrsto vezan za tradiciju: kako u smislu oslonjenosti na folklorni idiom, tako i u stilskom pogledu. Ipak, razumevanje same suštine stvaralačkog poduhvata ovog kompozitora, posebno na polju muzičko-scenske literature, neodvojivo je od šireg društvenog konteksta.

Osim takoreći sinhronog formiranja pomenutih ključnih muzičkih institucija u velikim gradovima, kulturna klima vremena o kome je reč zapravo je obeležena svojevrsnom kontradiktnornošću. Sa jedne strane bila je progresivna, okrenuta modernizaciji, a sa druge, ukorenjena u tekovinama romantizma, bez izričitog upliva izražajnih sredstava tipičnih za početak 20. veka. Štefanović je, kao što sam već napomenula, bio predstavnik konzervativne struje. Pojedini muzikolozi objašnjavali su ovo provincijskim okvirima sredine u kojoj je živeo, a drugi su razlog pronalazili u kompozitorovom kratkom životu i pretrpanosti obavezama.

Međutim, Franjo Štefanović nije zaostajao za svojim vremenom. Ako se samo za trenutak osvrnemo na muzičko stvaralaštvo prvih decenija prošlog stoleća na ovim prostorima, primetićemo da su i mnogi školovani kompozitori stacionirani u velikim gradovima, poput Zagreba ili Beograda, takođe negovali romantičarski muzički jezik. Ovakav opšti profil umetničkih tokova ukazuje nam da anahrono stilsko opredeljenje nikako ne diskvalifikuje Franju Štefanovića iz referentnog sistema kulture perioda u kome je delovao. I ne samo to, postoje važniji i ubedljiviji razlozi koji ga čine dostojnim galerije najzaslužnijih kulturnih pregalaca svoga vremena.

Opera i obrazovanje za demokratiju

Kao što je poznato, značajna uloga muzike u obrazovanju i vaspitanju dece akcentovana je još u doba antike, a te ideje razvijale su se i modifikovale kroz istoriju. One su mahom opisivale blagotvornost muzičke umetnosti za unapređenje dečije ličnosti, elaborirajući različita polja i metode njenog konkretnog delovanja. Dominirali su oni pristupi koji đake tretiraju kao pasivne činioce obrazovnog procesa, zbog čega je očekivano da sva ponuđena znanja i veštine, makar ona bila i iz polja umetnosti, budu usvojena i prihvaćena sama po sebi. Tek početkom 20. veka, i to samo u pojedinim delovima zapadnog sveta, pojavljuju se kritički orijentisani teoretičari koji odbacuju konvencionalne tehnike podučavanja, zasnovane na podrazumevanoj pasivnosti učenika. Oni zagovaraju demokratski pristup edukaciji. Pojam demokratije ovde se ne odnosi na političku platformu, već na bazični etički ideal okrenut ka kvalitetnom suživotu ljudi u zajednici. Centralna ideja je da škola treba da osposobi đake da postanu građani koji participiraju u formiranju i negovanju zajedničkih vrednosti jednog društva. Reč je ujedno i o osnovnoj tezi začetnika progresivne pedagogije, filozofa Džona Djuija.

A zbog čega je važno setiti se ovog velikog američkog mislioca u kontekstu operskog stvaralaštva Franje Štefanovića? Razlog leži upravo u sprezi pedagoškog i stvaralačkog delovanja. Činjenica da je junak naše priče prepoznao značaj aktivnog sudelovanja dece u vlastitom muzičkom obrazovanju jeste vrednost već sama po sebi. Ali on smelo odlazi i korak dalje. Odlučuje se da stvara jednu po jednu operu u kojima će suvereni nosioci celokupne izvedbe biti upravo đaci.

Da li je to bio neopozivi istorijski presedan, ili ne – ne može se sa sigurnošću tvrditi. Naime, emancipacija deteta u društvu i približavanje shvatanju autonomije dečije ličnosti kod teoretičara u 19. veku, odrazila se i na opersku literaturu. Zato se u evropskom romantizmu sve češće pojavljuju dečije solističke ili horske operske deonice, pa čak i opere u kojima većinu uloga igraju deca (najpoznatiji primer je „Ivica i Marica“ nemačkog kompozitora Engelberta Hamperdinka). Tek se nakon Drugog svetskog rata dešava potpuno osamostaljenje opere za decu kao zasebnog operskog podžanra. Ono što Štefanovića čini uistinu posebnim je činjenica da se komponovanjem ovakvih muzičko-scenskih dela on pridružio najaktuelnijim pedagoškim tokovima. Reč je o obrazovnim idealima koji u prvi plan edukativnog procesa postavljaju participaciju dece u sopstvenom školovanju.

Umesto finala: opera pripada svima

Sve opere koje je komponovao, Štefanović je pripremio i izvodio sa svojim učenicima u Petrovaradinu, Vukovaru i Zagrebu. Ovaj podatak je, osim što ilustruje participativnost, takođe i rečiti primer kompozitorovog doprinosa umrežavanju obrazovne i kulturne sfere u lokalnoj i široj zajednici. Istim putem idu i đaci Muzičke škole „Isidor Bajić“ iz Novog Sada, predvođeni dirigenticom Anom Kovačić. Oni će tokom maja 2022. više puta interpretirati Štefanovićevu operu „Šumska kraljica“, verovatno najprepoznatljiviji opus njegovog stvaralaštva.

Ta deca nas danas podsećaju da je škola ne samo obrazovna, već i kulturna institucija. U školi nastaju i neguju se vrednosti koje jedno društvo smatra značajnim za svoj razvoj. Škola je takođe i prostor u kome se deca socijalizuju, a umetnički sadržaji jedan su od mogućih mehanizama za realizaciju ovog višeslojnog procesa.

Postoje brojne metode upotrebe muzike u edukativne svrhe. Franjo Štefanović izabrao je najinovativniji put jer je pre 100 godina prepoznao da prosto posmatranje/slušanje umetničkih dela – ta i danas vrlo učestala pojava u školama, neće suštinski doprineti razvoju dece. Odlučio je da đacima ponudi istinsko estetsko iskustvo kroz punopravno učešće u izgradnji operskih izvedbi. Posredstvom takvih doživljaja deca razvijaju moć imaginacije, spoznaju sopstveni kapacitet da se izraze kroz umetnost i da posredstvom muzike menjaju svet kome pripadaju. Naposletku, omogućivši mnogim školarcima da na svom vlastitom terenu kreiraju dela žanra koji se uglavnom označava kao visoka umetnost, Franjo Štefanović je operu praktično oslobodio „okova“ hramova umetnosti.

Očigledno je, dakle, da velike dvorane i belkanto nisu bile njegov cilj, već je akcentovao participativnost i inkluziju. S lakoćom možemo pretpostaviti da su Djuijeve ideje o demokratizaciji obrazovanja Franji Štefanoviću ostale nepoznate, iako su bili savremenici. Ipak, znameniti Petrovaradinac je itekako dobro osetio puls doba kome pripada i razvio svoje stvaralaštvo na talasu takve intuicije. 

Podsetimo se, Franjo Štefanović – kompozitor, ostao je do kraja uronjen u okvire prošlosti, to se ne može poreći. Ipak, Franjo Štefanović – muzički pedagog i kompozitor opera za decu, bio je istinski čovek svoga vremena. Naposletku, suština je u tome da njemu nije bilo dovoljno da mlade ljude jednostavno motiviše da operu slušaju i uvaže je kao važnu tekovinu ljudske civilizacije, premda bi i to bio legitiman cilj. Učinio je Štefanović nešto daleko važnije. Kroz mnogobrojna izvođenja „Šumske kraljice“ i drugih opera, đacima različitog uzrasta poslao je, a i dan danas šalje, nedvosmislenu poruku da opera pripada svoj deci, bez ostatka.

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer