Kada se na sceni pojavi neko tako slavan, neko tako mnogo puta gledan i slušan, osećaj je kao da se radi o nekom koga lično poznaješ. Tako je bilo i sa Mišom Majskim.
On je čovek koji ne voli kliše o violončelu kao instrumentu koji je najbliži ljudskom glasu. Slavni čelista smatra da je glas jedini savršeni instrument, jer je samo njega stvorila priroda, dok su svi ostali kreirani ljudskom rukom. Ipak, nemoguće je osloboditi se utiska da je na prazničnom koncertu Vojvođanskog simfonijskog orkestra, Majski kroz svoj instrument zaista pevao. Istini za volju, horski toplo na momente je zvučao i čitav ansambl.
Ovim postom izneveriću čitaoce koji ponukani blog tagovima očekuju klasičnu muzičku kritiku. Preskočiću analitičke redove na temu sonornosti, fraziranja, novog čitanja poznatih partitura i sl. Takvi će se tekstovi nesumnjivo pojaviti ovih dana, jer je u pitanju bio Novogodišnji gala koncert u gradu koji nosi titulu Evropske prestonice kulture, a sa solistom koji je živa legenda. Umesto toga, pišem crticu o konceptu čitavog događaja, koji zaslužuje svoju priču.
Aleksandar Marković bio je ne samo dirigent, nego i konferansije ove muzičke priredbe. Ta uloga mu je dobro pristajala. Elokventno, ali bez usiljenih i glomaznih rečenica, na vrlo spontan način obraćao se publici tokom čitavog koncerta. Najpre je sa nama podelio ideju o konceptu: „Večeras eksperimentišemo sa jednim starim običajem, a to je aplaudiranje između stavova“. Nešto kasnije osvrnuo se i na istoriju prakse aplaudiranja tokom koncerta, podsetivši da je u 19. veku, na primer, bilo sasvim uobičajeno da se tapše i nakon stavova cikličnih kompozicija. U doba Čajkovskog, čija su dela bila na repertoaru, kompozitori su budno iščekivali kraj stava da bi kroz reakciju publike dobili prve ocene svog umetničkog rada. Danas se takvo ponašanje smatra grubim kršenjem koncertnog bontona. Ipak, dobro je osvestiti da su mnoge (a ne samo koncertne) konvencije koje uzimamo zdravo za gotovo zapravo konstrukti, formirani pod uticajem raznih društvenih okolnosti.
Prisutni su se odazvali Markovićevom pozivu da slobodno reaguju na muziku koju slušaju, pa su aplauzi bili znatno češći nego što smo navikli. Tokom koncerta naizmenično su izvođeni stavovi Simfonije br. 1 u ge-molu Petra Iljiča Čajkovskog i kompozicije u kojima je Miša Majski bio solista. Praktično, simfonija je svirana iz delova. Nakon pojedinačnh stavova “Zimskih snova”, interpretirane su Varijacije na rokoko temu, Nokturno u cis-molu i arija Lenskog iz II čina opere „Evgenije Onjegin“. Takvo segmentiranje višestavačne kompozicije je nesumnjivo sasvim atipično (rekli bi mnogi i jeretičko). Ipak, zar nije Nova godina pravo vreme za nove, iz očekivanih okvira pomerene doživljaje?
Meni je posebno prijala činjenica da se ovaj novogodišnji koncert nije zasnivao na bečkim valcerima i operskim hit arijama. Njihovo odsustvo nije umanjilo svečanost ambijenta, baš naprotiv. Ovde dolazimo i do vizuelnog aspekta večeri. Atribut „gala“ sa koncertnih najava ogledao se isključivo u sadržaju koncerta (dobro, pomalo i u vinu posluženom tokom pauze). Nije se insistiralo na bilo kakvom raskošu ili glamuru, kako u orkestru, tako i među publikom. Atmosfera je bila blaga i kao takva sasvim primerena ne baš bezbrižnoj godini koja je za nama. Vojvođanski simfonijski orkestar i Muzička omladina Novog Sada priredili su Novogodišnji koncert koji razmrdava ustajale praznične kulturalne norme i poziva nas da 2023. otpočnemo otvoreniji ka slobodi.
Naslovna fotografija preuzeta je sa FB stranice Vojvođanskog simfonijskog orkestra
