Nakon teksta Grad bez festivala, zapitala sam se o perspektivi, o mogućoj vedrijoj budućnosti ovog aspekta kulturnog života grada. Dakle, kakve to umetničke festivale Niš ima (onda kad nema beslovesnih zabrana), a kakvi su mu potrebni? Važno je za početak uzeti u obzir da je naš grad, očekivano, podlegao sveprisutnom trendu festivalizacije. To znači da manifestacije predstavljaju potporne stubove lokalnog kulturnog života, koji opstaje, takoreći, od festivala do festivala. U međuvremenu se realizuju redovni programi brojnih institucija kulture, koji su često anemični, zatvoreni i stihijski koncipirani.
Festivali zaista mogu biti markantan segment identiteta grada jer imaju kapacitet da animiraju široku publiku i doprinesu razvoju kulturnog turizma. Ipak, često se dešava da svojim postojanjem oni potpuno zamagle sve ostale kulturne sfere. Zašto je to tako? Iz ekonomske perspektive gledano, izdvajaju se velika sredstva za jednokratne događaje, često nauštrb redovnih programa. Zatim, festivali u javnosti stvaraju privid dinamičnosti i izuzetnosti celokupnog gradskog kulturnog života. Tim periodičnim manifestacijama praktično se maskira nepostojanje ili slab kvalitet svakodnevne kulturne ponude.
Često sam imala prilike da razgovaram sa kolegama iz drugih gradova koji su mi govorili: „Blago tebi, imaš Nišvil, živiš u gradu džeza!“, ili „Pa logično da istražuješ fenomen horskog pevanja kad si odrastala uz Horske, ti dolaziš iz horskog grada.“ Onda objašnjavam da niti Nišvil čini Niš gradom džeza, niti je zbog Horskih svečanosti horski grad. To su samo povremeni blještavi spektakli koji se odigravaju na teritoriji našeg grada. Da bi džez ili horsko pevanje, na primer, postali tipična osobenost grada u suštinskom smislu, potrebno je mnogo više od dva letnja festivala. Pre svega ozbiljno, kompetentno i kontinuirano strateško promišljanje i delovanje u skladu sa njim.
Konačno, ponudiću moguće odgovore na pitanja iz uvoda: kako danas treba da izgleda umetnički festival relevantan i podsticajan za razvoj lokalne zajednice, koje bi to bile njegove najvažnije osobine?
AUTENTIČNOST. Festival treba da bude poseban u odnosu na druge slične festivale i to pre svega u pogledu svog sadržaja, odnosno koncepta. Festival se ne može smatrati originalnim isključivo zbog prostora na kome se dešava ili pak topline, gostoprimljivosti i ljubaznosti domaćina koje su podrazumevajuće za svaku dobro organizovanu priredbu. Kako ne bi ličila na vašar umetničkih proizvoda/praksi, manifestacija mora da se jasno profiliše. Neka primer bude horsko pevanje. Samo u Srbiji ima bar desetak horskih festivala, u Evropi stotinak. Šta Horske svečanosti ili Muzički edikt u takvoj konkurenciji čini autentičnima?
SELEKCIJA KOJA TEŽI IZUZETNOSTI. Izbor učesnika festivala treba da počiva na kompetentnom uvidu u savremene tokove unutar određene umetničke sfere. Važno je da se festivalskim programom predstave aktuelne umetničke prakse, a publici priušte potpuno nova iskustva i doživljaji. Izuzetni festivali ostavljaju trag u životu zajednice i nakon formalnog završetka. Oni bi trebalo da naprave iskorak, udahnu svežinu i ponude nove ideje za koncipiranje postavki, programa, repertoara i sezona. Oslanjanje isključivo na burazerske kombinacije je siguran put ka lošem festivalu. Takođe, nastojanje da se brojnošću učesnika ili brojnošću zemalja odakle dolaze učesnici iskaže kvalitet festivala promašuje cilj u samom startu.
DRUŠTVENA ANGAŽOVANOST. Ona ne mora isključivo da znači tretiranje usko političkih tema ili humanitarno delovanje, kako se to najčešće smatra. Podizanje svesti o akutnim lokalnim ili globalnim pitanjima, preispitivanje dominantnih društvenih narativa, uključivanje marginalizovanih društvenih grupa, samo su neke od mogućnosti.
OBRAZOVNA FUNKCIJA. Sadržaj festivala treba da bude jednim delom usmeren ka edukaciji: ne samo mladih naraštaja, nego i publike uopšte. Obrazovna funkcija ostvaruje se kroz prateće programe: radionice, susrete umetnika i publike, predavanja, javne debate, tribine i sl. Kritika je takođe neizostavan segment uspešnog festivala. Pod time ne mislim na manje ili više rečito izveštavanje o programu, kao ni na široko zastupljeno tapšanje po umetničkim ramenima, već na kompetentnu i nepristrasnu stručnu kritiku umetničkih dometa, repertoara, koncepta, ali i čitavog festivala kao kompleksnog društvenog događaja.
KOMUNIKATIVNOST. Festival treba da bude otvoren prema svojoj publici, odnosno da komunicira sa njom dvosmerno, kao i da osluškuje potrebe šire lokalne zajednice, uključujući i druge institucije i manifestacije. Najzad, treba da komunicira sa samim sobom, odnosno da kroz autorefleksivne procese preispituje sopstvene domete.
DECENTRALIZACIJA. “Sve uzeše Beograđani!” – rečenica je koja se često čuje u niškoj čaršiji. Time se opravdano izražava neslaganje sa centralizacijom politike, ekonomije, pa i kulture u Srbiji. A šta ćemo sa istom ovom pojavom u na lokalu? Festivali se najčešće dešavaju u centralnom gradskom jezgru, ako izuzmemo one tradicionalno locirane u Sićevu. Kada ste poslednji put prisustvovali predstavi negde na Panteleju, izložbi u naselju Šljaka, ili koncertu klasične muzike na Ledenoj steni?
Ne bi bilo fer reći da niški festivali ne odgovaraju ni na jedan od navedenih prioriteta. Međutim, da li su sporadični kvaliteti dovoljni? Ja mislim da nisu. Za kreiranje umetničkog festivala koji istinski unapređuje lokalnu kulturnu scenu i zajednicu uopšte potrebno je da najpre budemo iskreni sami prema sebi, a da potom postepeno, znalački i planski iskoračimo iz decenijama utabane paradigme održavanja statusa quo.
Naslovna fotografija je preuzeta sa sajta Unspleash, nalog Joseph Chan
