Nije svadba, nego državni praznik

Postoje zastave kojima se maše i one koje miruju, smatra teoretičar Majkl Bilig. Ove prve mogu se videti na pozornicama državnih svetkovina, u ratnim pohodima i prilikom proslava velikih nacionalnih sportskih uspeha, na primer. Imaju višestruke ciljeve: jasno ekspliciranje pripadnosti domovini, zagrevanje osećanja nacionalnog identiteta, motivisanje na dalju akciju, i brojne druge, u zavisnosti od prilike. Zastave kojima se ne maše, pak, srećemo neuporedivo češće. One služe da nas diskretno, ali svakodnevno podsećaju na našu nacionalnu pripadnost. Nalaze se na reverima državnih službenika, na nalepnicama koje markiraju ulaze u institucije, u udžbenicima, na domaćim zadacima iz prirode i društva, likovnog ili muzičkog, a neretko uskoče i na ekrane naših računara i televizora.

Juče se u Nišu mahalo zastavama u ime Dana srpskog jedinstva, slobode i državne zastave. Ovo je državni praznik u najavi. Jednom u budućnosti, kada Srbija milošću svog vođe dobije Skupštinu, biće ustanovljen kao sećanje na proboj Solunskog fronta, a proslavljaće se sinhrono u Srbiji, Republici Srpskoj, te ostaloj dijaspori. Dakle, Dan srpskog jedinstva, slobode i državne zastave nije pravi praznik, on postoji samo na nivou želja i planova nekih vlastodržaca i nije formalno verifikovan, jer u državi ne postoji institucija koja bi to učinila. Kombinacija takve neregulisane zakonske praznične situacije, sa jedne strane, i zabrana održavanja javnih manifestacija zbog epidemije, sa druge, motivisala je niške naprednjake da prirede vlastiti stranački performans. Inscenaciju su osmislili u granicama svojih mogućnosti: intelektualnih, kreativnih i organizacionih. Njihova pozornica bio je grad, blagovremeno ukrašen zastavama na uličnim banderama, a protagonisti – članovi stranke na vlasti. Radnja je koncipirana rudimentarno: mahalo se zastavama, ne onima prethodno okačenim o bandere, već barjacima koje su novoradikali drškama proturali kroz otvorene prozore automobila u pokretu. Zvučni efekti u vidu buke auto-sirena bili su žanrovski usaglašeni sa ostalim elementima performansa.

Naprednjačka inscenacija možda je bila usmerena ka prenošenju poruke o samom prazniku u najavi; možda su nameravali da o njemu informišu sugrađane, da podignu svest. Možda su mahali u znak sećanja na proboj Solunskog fronta, ipak je reč o velikom danu nacionalne prošlosti. Možda je bilo u pitanju dodvoravanje višim instancama u prestonici; možda pokušaj da se parira ništa manje banalnom osvetljavanju beogradskih fontana u boje srpske zastave. Međutim, u simboličkom vokabularu žitelja Niša, kolektivno trubljenje i vijorenje zastavama iz automobila znače nešto sasvim, sasvim drugo. Zato su se tokom jučerašnje praznične proslave zbunjeni građani pitali da li su gužva i buka deo svadbenog veselja, ili pak kakve proslave sportskog uspeha koji još nije medijski obznanjen. Teško da je bilo kome palo na pamet da se na ulicama slavi državni praznik. I, šta su vrli niški naprednjaci ostvarili svojim banalnim performansom? Ništa drugo do prilično komičnu značenjsku konfuziju.

No, ako je performans bio banalan, nacionalizam manifestovan njime to nikako nije. Vučićeve reči da „Nema viših i važnijih vrednosti od jedinstva našeg naroda i slobode za koju su se naši preci uvek borili, za koju ćemo se boriti i u budućnosti“, baš kao i dezorijentisano stranačko mahanje zastavama uz zaglušujuću buku sirena, jesu znak vrućeg, uzavrelog nacionalizma o kome u svojim delima autentično piše M. Bilig. Naime, kada se sve vrednosti ovog sveta svedu na naciju i na neku mitsku slobodu, daleko iza paravana ostaje sve ono što suštinski oblikuje život ljudi: funkcionalne i uređene institucije, vladavina prava, sloboda i jednake šanse za sve. Nemamo Skupštinu, školski sistem nam se pred očima raspada, zdravstvo odavno kolabiralo, ali zato imamo: praznik koji to nije, karneval u pokušaju i razdragane niške mahače zastavama na točkovima. Srećno svima koji slave!

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer