Deca slušaju groznu muziku.
Ovo je rečenica koju ćemo često čuti u vokabularu odraslih, a među njima su i brojni nastavnici muzičkog. Reč je o svojevrsnoj pretpostavci koju mi, edukatori, formiramo na osnovu svakodnevne opservacije, nastavničkog iskustva i vlastitog doživljaja pojma lepe muzike. Ujedno, u pitanju je iskaz koji može, ali i ne mora biti istinit. Zašto? Najpre, zato što lepota i ružnoća vekovima intrigiraju filozofe sa svih meridijana. Znamo da su ovi fenomeni neuhvatljivi, nesvodivi na konkretne i konačne definicije i vrlo, vrlo promenljivi.
Ipak, ne dopustimo da nam u ovom trenutku estetička pitanja skrenu pažnju sa jedne neopozive istine. Ona se vešto krije u tvrdnji sa početka teksta.
Naime, deca slušaju muziku.
Evo na šta tačno mislim. Svakodnevnim konzumiranjem muzičkih sadržaja, đaci stiču kompetencije u oblasti muzičke kulture, a da mi, nastavnici, u tome nimalo ne učestvujemo. Podučava ih njihova sopstvena svakodnevica. Verujem da je u tom smislu sfera muzike (pored maternjeg jezika i fizičkog) vrlo specifična, čak i privilegovana u odnosu na ostale školske predmete. Naime, naši učenici stvarno odlično poznaju određenu muziku – onu koju slušaju u slobodno vreme. Umeju da je izvode; da je dožive i osete; razlikuju šta im se sviđa, a šta ne; tekstove znaju naizust. Vole je. Ako pak čuju neku melodiju mimo poznatog konteksta, sposobni su da prepoznaju u kojoj se reklami ili video-igri koristi. Često umeju i da improvizuju: na primer da variraju tekst i ritam poznate pesme na način koji prati njihova trenutna interesovanja i potrebe. Ponavljam, najzanimljivije od svega je to što su deca do pomenutih znanja došla spontano, vođena unutrašnjim porivima. Zato je popularna muzika u kojoj naša deca uživaju vitalni deo njihovih identiteta.
“Ali čekaj, to je šund muzika, Buba Koreli, Jala Brat, pa to je kazna za uši, to unazađuje generaciju!”, uzvikuje čitateljka. Dodaću: da, ponešto od te muzike jeste štetno, dok je nešto prosto banalno, isprazno, ali pritom (nekome) i veoma zabavno. No, ništa više i ništa manje negoli Lepa Brena, Riki Martin, Crvena jabuka, Tajči, Hari Mata Hari, Džej, Ceca ili 2 Unlimited.
Podsetimo se sada šta se dešava na časovima muzičkog. U školi se deca susreću sa profilom muzike koji je drastično različit od onoga za koji već imaju kompetencije. Ta prosvetarska slika muzike je standardizovana i uokvirena odgovarajućim metodičkim načelima. Takođe, velikim delom je usmerena ka muzičkom opismenjavanju i usvajanju opštih znanja o istoriji zapadnoevropske muzike. Naposletku, podložna je ocenjivanju kroz testove i slične forme. Ponekad se dotakne popularnih žanrova, ali to mahom nije neposredan susret sa muzikom kojom đaci već dobro barataju, nego obrada onoga što nastavnik smatra adekvatnom popularnom muzikom.
Između muzike van škole i muzike u školi očigledno postoji kilometrima dubok jaz.
Među muzičkim pedagozima kruži sledeća mantra: mi đacima na časovima nudimo isključivo dobru muziku, tako širimo korpus njihovih muzičkih iskustava i povećavamo šansu da u svom svakodnevnom muzičkom iskustvu prepoznaju i odupru se onome što je štetno. Ja mislim da takav idejni i metodički pristup treba da se revidira. Evo i zbog čega. Njime u startu diskreditujemo muziku za koju su đaci već kompetentni, dakle bez ikakvog učešća škole, dok beskompromisno insistiramo na muzici koju školski sistem smatra kvalitetnom. Sve i da časovi muzičkog nisu besramno redukovani, sve i da imamo nedeljni broj časova kao nekada u prošlosti (za kojom prečesto uzdišemo), opet bi deca u svakodnevici slušala istu svoju popularnu muziku. Mi, naviknuti na decenijama ustaljene metode, olako propuštamo šansu da postojeće đačke kompetencije iskoristimo za ostvarenje obrazovnih ideala koje propovedamo.* Mi imamo časnu, dobru nameru da učestvujemo u sazrevanju naših učenika, da podstičemo njihovu spremnost za iskazivanje vlastitog stava, Ipak, bez kontinuiranog rada na ozbiljnom tretiranju muzičkih sadržaja relevantnih za dečiju svakodnevicu, to je sizifovski posao.
Ovde sablažnjeni čitalac prigovara: “Pa nećemo valjda da na muzičkom obrađujemo hitove Mimi Mercedez?!”
Pa, zašto da ne…
Mi, nastavnici, koji žarko želimo da nas đaci uzmu za ozbiljno dok pričamo o muzici u školi, moramo ozbiljno i bez osuđivanja pristupati muzici koju ti isti mladi ljudi slušaju van škole. Moramo permanentno ukazivati na to koliko je „školska“ muzika tesno uvezana sa politikom i svim dešavanjima u društvima u kojima je nastajala, a paralelno, zajedno sa decom, sličnim tehnikama promišljati i o onoj „vanškolskoj“ muzici. Samo na taj način možemo postepeno premostiti pomenuti jaz između „školske“ i „vanškolske“ muzike. Možda ćemo, naposletku, doći i do suštinskog raskrinkavanja perfidnih manipulatorskih tehnika prikrivenih u muzici koja okupira dečiju stvarnost van škole. A to nam je jedan od ključnih dugoročnih ciljeva, zar ne?
U nekom narednom tekstu ponudiću i predloge za neke konkretne aktivnosti na ovu temu. Svi čitaoci su dobrodošli da predstave svoja iskustva i ideje.
* Najilustrativniji opis načina na koji nastavnici muzičke kulture u Srbiji tumače svoju misiju pronašla sam na sajtu Udruženja nastavnika muzičke kulture Srbije. U prvoj rečenici rubrike „O nama“ članovi ističu: “Osnovali smo se 24. 08. 2017. u Beogradu, kao jedino, strukovno Udruženje nastavnika muzičke kulture osnovnih i srednjih škola Srbije iz velike želje da pomognemo našoj deci, našoj budućnosti, da ih pravilno usmeravamo različitim muzičkim aktivnostima, a time da im omogućimo da se formiraju u zrele osobe, spremne da iskažu svoj stav i koji će da budu čvrsti stubovi naše zajednice.“
Fotografije su preuzete sa Unsplash naloga @alexradelich i @gaellemarcel.
