Ministarstvo prosvete kome je stalo do muzike, ali ne u kurikulumu

Danas sam prisustvovala konferenciji „Orkestar kao model funkcionalne zajednice“. U pitanju je bilo onlajn finale trogodišnjeg Erazmus projekta „Pinokio se priključuje orkestru“. Osim učesnika samog projekta, okupili su se i predstavnici resornih ministarstava i međunarodnih organizacija, članovi akademske zajednice i profesionalnih udruženja, edukatori i umetnici. Iza ove inspirativne priče stoji beogradsko Music Art Project udruženje, poznato po saradnji sa čuvenim internacionalnim El Sistema pokretom socijalne inkluzije, kao i po srodnom programu Muzika nade koji se implementira u Srbiji. Njihov cilj usmeren je ka osnaživanju dece iz marginalizovanih grupa da kroz muzička iskustva istraže sopstvene kreativne potencijale, ali i da se međusobno povežu i pozicioniraju kao ravnopravni članovi lokalnih zajednica kojima pripadaju.

Na samom početku je Đurđa Papazoglu, izvršna i umetnička direktorka Music Art Project-a, u ime domaćina objasnila da Muziku nade vodi težnja da se kroz grupnu nastavu na polju umetnosti dečiji potencijali pretvore u dečije kapacitete. Već ovim kratkim uvodom jasno je trasiran pravac koji će pratiti i ostali govornici.

Prva gošća konferencije bila je Anamarija Viček, državna sekretarka u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Ona je istakla svoju ličnu uključenost u program Muzika nade, kao i činjenicu da je još 2013. godine Ministarstvo prepoznalo kapacitete programa da se sprovodi u celokupnom obrazovnom sistemu (štagod to značilo u praksi). Govorila je o pozitivnom uticaju grupnog muziciranja na razvoj samopoštovanja, slobodnijeg izražavanja, kreativnosti, tolerancije, saosećajnosti, te drugih važnih veština i osobina kod sve dece, a posebno one iz marginalizovanih grupa. Može se reći da je državna sekretarka Viček ispravno identifikovala značaj muzike za razvoj celokupne dečije ličnosti. Međutim, ovde se nameće nekoliko važnih pitanja. Da li je ona, kao visoko pozicionirana službenica resornog Ministarstva, svesna višegodišnjeg trenda redukcije muzičkih predmeta i aktivnosti iz osnovnih i srednjih škola u Srbiji? Da li je dovoljno biti puki zagovornik neke ideje, ili je pak važno i delatno postupati u skladu sa svojim uverenjima i ovlašćenjima? Da li je ispravno podržavati jedan plemeniti program prožimanja muzičke edukacije i socijalnog uključivanja, a istovremeno ignorantski posmatrati štetno delovanje sopstvenog Ministarstva na mnogo širem području muzičke nastave u svim osnovnim i srednjim školama?

Konačno, na moje pitanje da prokomentariše nezaustavljivu tendenciju odstranjivanja časova muzičke kulture iz kurikuluma u Srbiji, Viček je odgovorila klasičnim spinovanjem, tako tipičnim za naše javne službenike na pozicijama moći. Prebacila je loptu na teren pandemije zbog koje, na njenu navodnu žalost, ispaštaju upravo oni predmeti koji su, kako kaže, „izuzetno bitni za razvoj dece“. Ne, nije pandemija smanjila fond muzičkih predmeta u našim školama, to vrlo planski i sistematično čini Ministarstvo prosvete, o čemu sam ranije pisala. Bilo bi važno, a za svu decu ove države i vrlo korisno, da se državna sekretarka Viček, budući svesna značaja umetničkog obrazovanja na svim nivoima, informiše o položaju muzičkih predmeta u nastavnim programima škola u Srbiji. Makar to, za početak.


Fotografija preuzeta sa sajta Unsplash, nalog @francogio

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer