Politička i društvena zapitanost nisu česta pojava u savremenom cirkusu. Jedan od mogućih razloga za to leži u potrebi da se izađe u susret gledaocima. Stekla sam utisak da najšira publika čak i netradicionalni cirkus prepoznaje pre svega kao superuzbudljivi, zabavljački spektakl sa upotrebom vrhunske tehnike. Ipak, na Festivalu neobičnih obitelji, koji sam pratila u Splitu aprila ove godine, bilo je i predstava koje tretiraju političke teme i odupiru se pomenutim stereotipima. Jedna od njih je “Načini postojanja”, performans u nastajanju Danke Sekulović (Srbija) i Tjaž Juvana (Slovenija).
Reč je o predstavi male forme (traje oko 30 minuta), bez naracije i muzike. Odvija se u tihim, kamernim uslovima, a publika sedi u parteru tako da je u ravni sa izvođačima. Osnovne cirkuske tehnike su kontakt improvizacija, parterska akrobatika, kao i žongliranje.
Početak izvedbe markiran je jednim skoro pa tesarskim poslom. Na sceni vidimo delimično urušenu konstrukciju kvadarnog oblika koju čine drvene ivice, bez stranica. U uglu tog prostora spava muškarac. Osim njega, unutra je i žena koja predano povezuje razdvojene drvene letvice, vraćajući ih u formu kvadra. Ona u svom poduhvatu ne koristi čekić i eksere, nego isključivo lepljivu traku, čiji praskavi zvuk dominira auditivnim poljem. Izvođačica posvećeno obmotava taj debeli selotejp oko razmontiranih tankih daščica, postepeno ih spajajući i dovodeći u, manje-više, stabilnu formu.
Dok žena radi, uspavani muškarac se lagano budi, ali ostaje pasivan i ne primećuje njen trud. Očigledno da je isključivo ona zadužena za majstorisanje. To je bio trenutak u kome sam pomislila da po ko zna koji put gledam banalnu i nekritičku reprezentaciju rodnih uloga: ženi je namenjen rad u kući, a muškarcu inertnost u toj istoj kući. Ipak, nastavak performansa će me brzo demantovati. Kako? Pomenuću kao ilustraciju samo činjenicu da se predstava zaokružuje istim “tesarskim” procesom kojim je i počela: jedan član cirkuskog dueta spava, a drugi gradi. Jedina razlika u odnosu na prvu scenu je u tome što je tesar ovoga puta – muškarac, a žena ona koja spava.
Po uspešnom završetku posla, žena fokus preusmerava na svog partnera. Shvatamo da se u njegovoj budnoj pasivnosti krije totalna usresređenost na jednu lopticu. Oko ovog objekta počinje mentalna i telesna komunikacija našeg cirkuskog dua.
Kao što je već podcrtano, celokupan odnos izvođača oivičen je (pa i ograničen) prethodno namontiranim drvenim letvicama. Unutar tih granica njih dvoje grade različite interpersonalne situacije, kao što su saradnja, konflikt, solidarnost, pažnja, ali se iznad svega neprestano igraju. Iako predstava nema zabavljački karakter, ona je na momente veoma zabavna, zahvaljujući intenzivnoj, ali i spontanoj scenskoj relaciji njenih autora. To nije tipičan odnos muškarca i žene, već nešto mnogo opštije: rodnim odrednicama neopterećen međuljudski odnos. Istini za volju, kroz permanentno blizak telesni kontakt, uslovljen ekstremno skučenim prostorom, sporadično promiču senke erotskih aluzija. Ipak, provokativnost te vrste projavljuje se samo u tragovima i ne dominira niti u jednom trenutku. Takođe, u “Načinima postojanja” nema romantizacije, a izvođači delaju potpuno ravnopravno u svojoj fizičkoj spretnosti i snazi. Istovremeno je i njihova ranjivost ravnomerno raspoređena.
Estetizacija ovog performansa temelji se na plesu, tako da su sve korišćene cirkuske tehnike glatko integrisane u jezik plesnih pokreta. Kroz najraznorodnije elemente kontakt improvizacije teče Dankin i Tjažov ples sa lopticom, za lopticu i oko nje. Moglo bi se zbog toga očekivati da upravo loptica predstavlja fokalnu tačku performansa. Ipak, elementi žongliranja su samo sredstvo izvođačke komunikacije, a u prvom planu je zapravo odnos dvoje ljudi i granica na koje pristaju.
Hanna Arent tvrdi da je svaki performans politički, samim tim što se odvija u javnoj sferi. Međutim, angažovanost ove predstave ne leži samo u činjenici performativnosti, niti počiva na neposrednoj tematizaciji društvenih pitanja. Političnost se u „Načinima postojanja“ krije u načinu scenskog predstavljanja. Naime, ovaj cirkuski performans koncipiran je tako da izvođači kontinuirano grade, testiraju, šire i naposletku potpuno urušavaju sputavajuće granice. Međutim, oni to ne rade tendenciozno, već barijere padaju kao usputni rezultat stvaralačkog procesa. Ne treba posebno naglašavati da time diskretno, a povremeno i jako duhovito, ukazuju na političke kapacitete izvođačkih umetnosti.
Takođe, u najavi predstave autori sugerišu da je ona zapravo “veoma direktna referenca na uvjete života na koje pristajemo”, te da je kao takva uslovila da se cirkuske discipline “sabijaju i da pronađu ravnotežu u najmanjoj mogućoj točki”. Upravo su granice motivisale izvođače da posebno brižljivo promisle distribuciju kontakata i podelu težine u svim akrobatskim situacijama. Suočavanje sa statičnošću i balansom u klaustofobično koncipiranom ambijentu sasvim sigurno je predstavljalo ozbiljan, ali uspešno savladan kreativni izazov. Iznad svega, Danka i Tjaž su, tragajući za autentičnim umetničkim izrazom, svesno zamaskirali svoju odličnu cirkusku tehniku. Izbegli su tako bilo kakve primese spektakularnosti, a ipak uspešno provocirali intenzivno estetsko iskustvo.
Predstava se završava ponovnim spajanjem srušenih drvenih letvica, dakle ponovnim i samoinicijativnim uspostavljanjem ograničenja. Nakon završetka radova na izgradnji ograđenog prostora u kome je predstava i počela, Tjaž kreira poslednju scenu. On oprezno koristi Dankino zaspalo telo kao stepenik pomoću koga doseže do sijalice na plafonu i isključuje praktično jedino osvetljenje na sceni. Čitava prostorija postaje potpuno mračna, a taj mrak omogućuje najrazličitija tumačenja.
Da li pojedinac uopšte ima šanse da se odupre sopstvenoj navici da živi ograničen? Koliki je naš kapacitet da bar ponekad kažemo “ne!” uslovima života na koje smo navikli? Da li i kad granice padnu, kad se desi sloboda o kojoj smo sanjali – da li nužno moramo da hrlimo u nova sputavanja? Koliko su nam neke granice korisne? Autori “Načini postojanja” ne daju odgovore na sva nabrojana pitanja, ali nas izazivaju da o njima mislimo.
Zahvaljujem se Društvu umjetnika suvremenog cirkusa na mogućnosti da pratim celokupan program Festivala neobičnih obitelji.
