Mi smo visoko kompetitivna škola. Mi volimo da se takmičimo. Naša deca su laureati.
Ovo su reči kojima je Jasna Marković-Vujanović, kao predstavnica muzičke škole Isidor Bajić, otvorila verovatno najuzbudljivije predavanje kome sam ikada prisustvovala. Međutim, odmah u nastavku izlaganja otvorila je i pitanje o tome šta se dešava kad u školu dođe dete koje sasvim izvesno neće osvojiti neko od prva tri mesta na uglednim takmičenjima. Zapitala se o kapacitetima muzičke škole da tom detetu ponudi korak ka muzici i umetnosti uopšte. Ubrzo smo dobili odgovore u okviru predavanja naslovljenog Klavir za levu ruku – Muzika bez granica, čiji su autori Nenad Stojačić – profesor klavira i Nataša Đuragić – kompozitorka, Nađina mama i doktorka metodike nastave.
A ko je Nađa?
Nađa ima deset godina. Pre svog drugog rođendana doživela je moždani udar koji je uzrokovao brojne motoričke probleme, uključujući i poteškoće sa finom motorikom, sa koordinacijom pokreta, kao i slabost čitave desne regije. Nađa je takođe i devojčica koja mnogo voli muziku. U jednom trenutku svog odrastanja poželela je da nauči da svira klavir. Budući da je Nenad Stojačić klavirski pedagog sa tridesetak godina iskustva, od kojih je više od deset posvetio podučavanju dece sa poteškoćama – ne iznenađuje da je upravo on postao Nađin nastavnik, onda kada je upisala prvi razred osnovne muzičke škole Isidor Bajić.
Tokom predavanja saznali smo da se Nenad od samog početka fokusirao na Nađine jake strane, a ne na ograničenja. Nisu ga interesovale dijagnoze, već kako da se dete oseća dobro na svakom času.
Pošto je u početku njihove saradnje samo leva devojčicina ruka bila funkcionalna, nastavnik je osmišljavao adekvatne instruktivne minijature. U njima je često svirao pratnju na drugom klaviru, kako bi Nađa imala utisak da svira prave kompozicije, a ne samo vežbice. Ipak, i pored sve pedagoške kreativnosti, sadržaj časova se manje-više ponavljao. Zato su se Nenad i Nataša usresredili na adaptaciju dela iz literature, a tragali su i za već postojećim komadima u kojima je melodijska linija pozicionirana u dubokom registru. Međutim, ni taj proces nije bio dovoljno ohrabrujuć i mogla se naslutiti mogućnost Nađinog brzog odustajanja od učenja.
Situacija je iziskivala radikalno drugačiji pristup. Nađi je trebao instrument na kome će najbolje izraziti sve svoje potencijale. Konkretno, pojavila se realna potreba da se nabavi klavir za levu ruku. Pronalazak zapravo već postoji, objasnili su nam predavači, ali se takav instrument više ne pravi, pre svega zbog visokih troškova proizvodnje. Ipak, ovo nije bio razlog za odustajanje. Posle jednog blistavog „a-ha“ momenta, Nenad je definisao ideju invertnog električnog pijanina. U čitav projekat volonterski se uključio Aleksandar Kešanski, inženjer elektronike, ekspert za kompjuterske hardvere i kolekcionar električnih klavijatura. Za eksperiment koji je usledio uprava muzičke škole Isidor Bajić odobrila je upotrebu jednog novog električnog pijanina. Konačan rezultat bila je kreacija računarskog programa koji Nađa danas redovno koristi, kako na školskom pijaninu, tokom časova, tako i u okviru vežbanja kod svoje kuće.
Tokom predavanja, ilustrovanog brojnim video klipovima, opisani su metodski postupci primenjeni u procesu devojčicinog učenja da svira na novom, obrnutom klaviru. Ovde ću se fokusirati samo na to šta znači „obrnutost“ Nađinog pijanina. Naime, na dirci koju poznajemo kao e1 nalazi se ton c1. Sviranje s desna na levo, dovodi nas do zvučnog rezultata kao da se svira uobičajeno, s leva na desno. Praktično, dok sviramo dirke koje znamo kao mi-re-do, čuje se do-re-mi, što znači da diskant (gornji glas) zvuči u levoj ruci. Meni deluje komplikovano, ali je za Nađu, očigledno, ovaj raspored savršeno logičan.
Pomoću svog nastavnika i novog klavira, za godinu dana, devojčica je uspela da ovlada čak i veštinom sviranja dve dirke jednom rukom istovremeno, što za osobe sa neurološkim stanjem poput njenog predstavlja neslućeni uspeh. Takođe, Nađina desna ruka je danas značajno manje zgrčena, opuštenija je postala i čitava postura tela, a u okviru prezentacije gledali smo snimak na kome ona sa dve ruke svira aranžman „Ode radosti“. Mama Nataša ukazala je da su i Nađini lekari jasno potvrdili izuzetan doprinos sviranja klavira u procesu devojčicine permanentne rehabilitacije. Naposletku, pomoću klavira unapredila je i veštinu pisanja, govora, računanja, pamćenja i apstraktnog mišljenja. Očigledno da je Nenad Stojačić ne samo Nađin nastavnik, već i njen pravi muzikoterapeut, premda ovaj termin nije bio zastupljen u prezentaciji kojoj sam prisustvovala.
Ipak, konkretni zdravstveni efekti nisu suština Nađinog iskustva sa muzičkom školom. Predavači su konstatovali da je esencijalna u stvari devojčicina spoznaja šta je sve kadra da postigne, a to je nešto sasvim drugačije od konstantnog fokusa na brojna ograničenja sa kojima je navikla da se susreće u svakodnevici. Ništa manje važni su i entuzijazam, ponos, te osećaj pripadnosti, ostvareni u muzičkom okruženju. Ukratko, pobeda suštine nad formalnostima, sposobnost prilagođavanja u pedagoškoj praksi i iste šanse za sve – to su vrednosti koje zagovara nastavnik Nenad Stojačić. Rekla bih da upravo u njima leži generalni smisao osnovnog muzičkog obrazovanja, nezavisno od inicijalnih mogućnosti deteta.
Još jedna posebnost ovog događaja ogleda se u činjenici da je realizovano u okviru Svetske pijanističke konferencije, u prisustvu velikog broja pijanista i klavirskih pedagoga iz čitavog sveta. Finale prezentacije obeleženo je gotovo horskim plakanjem u redovima publike, ali i kolektivnim smejanjem povodom uspelih i manje uspelih pokušaja pijanističkih dobrovoljaca da se oprobaju u sviranju na Nađinom pijaninu.
“Inkluzija treba da postane pokret, a ne projekat”, apeluje nastavnik Nenad i obećava da će još dugo biti posvećen radu sa decom koja imaju poteškoće u razvoju. Mi ostali bismo mogli da pokušamo da nekako pomognemo, ili makar da ne zaboravimo: mali koraci za svet pijanizma, zapravo su nesagledivo veliki koraci u životima sve dece koja uče da sviraju.