Pitate se zašto je sada pravi trenutak za priču o cirkuskoj umetnosti u Francuskoj?
Uglavnom zbog toga što je uvek vreme da se govori o ovoj značajnoj i ne tako poznatoj temi.
A možda pomalo i zato što je mart mesec Frankofonije.
Cirkuske predstave bez životinja, u produkcijama nezavisnim od putujućih cirkuskih porodica, u Francuskoj se izvode još od sedme decenije 20. veka. Pošto tada još uvek nije bilo odgovarajućih škola, ove performanse kreirali su entuzijasti koji su akrobatiku, žongliranje, klovnovske veštine i druge srodne tehnike učili manje-više samostalno. Nastupali su na otvorenim prostorima, u urbanim i ruralnim sredinama, a njihova provokativna, često radikalna izvođenja nastajala su na buntovničkom talasu politički (i umetnički) burnih šezdesetih.
Sedamdesetih godina otvaraju se prve cirkuske škole i upravo tada počinje organizovano uobličavanje onoga što danas prepoznajemo kao savremenu cirkusku umetnost. Stvaralački kolektivi tog doba su se čvrsto oslanjali o tekovine tradicionalnog cirkusa, ali se i jasno ograđivali od pojedinih elemenata tog nasleđa – pre svega (nikad nije suvišno ponoviti) u pogledu odsustva životinja i organizovanja mimo cirkuskih porodica. Takođe, značajan faktor razlike krije se u fenomenu kreativnosti.
Naime, ukoliko ste u životu posetili bar dva tradicionalna cirkuska izvođenja, verujem da se možete prisetiti njihove međusobne sličnosti: niz sačinjen od akrobatskih, žonglerskih i klovnovskih tačaka, začinjen prikazivanjem rezultata dresure različitih životinja. Upravo ovakav koncept se još davno iskristalisao kao dobitna kombinacija za većinu putujućih cirkusa u Evropi, a zbog zagarantovanog profita je decenijama opstao kao vrlo rigidna forma zabavljačkog delovanja. Nasuprot tome, savremeni cirkus odlikuje se pre svega originalnošću i kreativnošću. Umetnički cirkuski kolektivi od samih početaka nastoje da izgrade vizuelnu, stilsku, izražajnu, estetsku i svaku drugu autentičnost, na način koji funkcioniše i u ostalim umetnostima, a izvođački alati su jedino što ih povezuje.
Prekretnica u razvoju ove umetnosti dešava se 1978. godine, kada se nadležnost za područje cirkusa u vladi Francuske prebacuje sa Ministarstva poljoprivrede na Ministarstvo kulture. Par godina kasnije, dok je predsednik bio Fransoa Miteran, cirkus postaje zvanično prepoznat kao izvođačka umetnost, pa samim tim dobija pristup republičkom budžetu za kulturu i drugim javnim fondovima. Ubrzo se osniva i CNAC (Nacionalni centar za cirkusku umetnost), čime je ustanovljen pravni okvir za fakultetsko obrazovanje cirkuskih umetnika. Svi formalni uslovi za razvoj jednog novog izvođačkog pravca bili su ispunjeni.
Širom sveta odvijali su se slični procesi u slično vreme, dok se u našem regionu klica savremenog cirkusa primila sa manjim zakašnjenjem, ali ogromnim entuzijazmom. Ova umetnost se u Srbiji danas razvija oslonjena na kreativnost i znanje ovdašnjih cirkuskih poslenika iz Beograda i Novog Sada, uz podršku koja dolazi iz raznih evropskih zemalja, premda bez neposredne i kontinuirane državne potpore. Nadam se da će se stvar uskoro promeniti i podsećam da se tokom 2024. u Crnoj Gori, BIH i Srbiji a uz pomoć Francuske ambasade i Francuskog instituta u Srbiji, realizuje projekat „Cirkus=umetnost“. Eto odlične prilike da steknete nova ili možda prva estetska iskustva u nepreglednom polju savremenog cirkusa.
Foto: Microsoft Copilot Designer GPT
