Како сам истерала музику из вртића

Пре 10 година почела сам да предајем на једној високој школи за васпитаче. Већ тада је у родитељским круговима било познато да се музичке активности у школама, али и вртићима, често замењују „oзбиљнијим“ садржајима: математиком или језиком, на пример. Верујем да такве одлуке о приоритетима едукатори доносе под притиском глобалног тренда маргинализације уметности у курикулумима, а који се одражава на наставне планове и остале елементе образовног процеса.

Међутим, да ли и нешто друго доприноси изостанку музике из ђачке свакодневице? Да ли је можда одговорност и на нама који школујемо будуће васпитаче/учитеље/наставнике?

Постоји легенда да је солидна музичка даровитост некада давно била један од значајних критеријума за вредновање оних који желе да студирају на васпитачким школама и учитељским факултетима. Деценије су пролазиле, а занимања о којима је реч постајала су све мање примамљива. Самим тим, услови за упис факултета за иницијално образовање учитеља и васпитача бивали су блажи. Истини за вољу, провера музичких способности још увек је саставни део процеса пријаве кандидата за приступање пријемном испиту, али у пракси, бар тамо где ја радим, никада нико није враћен зато што је погрешно интонирао.  

У овом тексту фокусираћу се на Вокално-инструменталну наставу (популарни ВИН), први од неколико музичких предмета са којима се студенти срећу у нашој школи. У оквиру ВИНа обрађујемо основну музичку теорију, а бавимо се још и свирањем, певањем и слушањем музике. Сваку школску годину отпочињемо разговором о њиховим и мојим очекивањима у вези са предметом. Већ тада се студентски ставови профилишу у две струје: малобројнији једва чекају да почнемо са конкретним радом, а сви остали буду престрављени од оног што их чека, јер им, како често кажу, “музичко никад није ишло од руке”. Ова већина на првом часу хорски оплакује своје музичке способности, уверена да ће ВИН, и други музички предмети бити кост у грлу њиховог школовања. Мањина се за то време тихо смешка, радујући се лаком остварењу испитних поена.

Сада реч-две о курикулуму. Након што се упознају са елементарним законитостима музичке теорије (науче да читају ноте у најбазичнијем смислу) и након што схвате како да та знања примене у анализи нотног записа дечијих песама, прелазимо на праксу. Поента интерпретативног сегмента предмета ВИН на свим високим школама за васпитаче у Србији јесте да студенти овладају базичном техником синхроног свирања и певања. У мојој учионици то подразумева сналажење у нотном тексту дечије песме и извођење њене мелодије на (најчешће) инструменту са клавијатуром, уз истовремено певање.

Овде долазимо до проблема избора песама. У првим годинама рада од студената сам очекивала да до испита припреме све песме из уџбеника који им задам (преко 30 песама). Наравно, музички даровитијим студентима ово је a piece of cake. Сви остали долазили су на наставу под очигледним стресом, презнојавајући се током борбе са пунктираним ритмичким вредностима и мелодијским скоковима у Заклео се бумбар, као и другим мејнстрим хитовима музике за децу. Читалац већ претпоставља да је поменутим студентима излазак на испит био посебна траума. Они су, за разлику од даровите мањине, морали да у савладавање испитних задатака уложе неупоредиво више времена, ма колико да су били вредни и посвећени током семестра.

Фреиреова критичка педагогија подразумева да свако ко другога подучава, мора и сам непрестано бити подложан промени, прилагођавању и учењу. Такође, фатализам није опција. Транспоновала сам поменуте теоријске премисе великог бразилског едукатора и филозофа на своју праксу и схватила нешто шокантно. Па и ја сама доприносим изостанку музике у вртићима! Како то? Тако што кроз ВИН страшно избезумим своје студенте који се тешко сналазе са тачним интонирањем и захтевним ритмичким појавама. Онда они тако музиком исфрустрирани, кад коначно положе све испите и постану васпитачи, више никада не пожеле да комуницирају са децом кроз музику. Зашто? Сигурно не зато што мрзе музику, већ зато што у релацији музика-дете препознају сопствену трауму, а и зато што сматрају да нису способни.

А ми знамо да су људи по природи музикална бића. Сви моји студенти воле музику. Запитала сам се у једном тренутку: како да их убедим да су истински кадри да музиком на будућем радном месту креирају своју и дечију свакодневицу? Решење је било лако. Пустићу их да сами бирају песме на којима ће радити.

Онда сам наглавачке преокренула испитне захтеве. На почетку године им понудим прегршт литературе, а будем отворена и за све њихове предлоге. Имају задатак да сами изаберу 10 дечијих или других песама адекватних за рад са децом. Кажем да то могу да буду буквално било које песме: нема лаких и тешких. И шта се онда дешава? Студенти којима музицирање није јача страна бирају врло једноставне песме са којима се могу успешно изборити: На крај села, Еци пец, Иде мали меца, Вишњичица… Музички даровити, пак, увек желе изазове и зато на часове долазе са песмама: Разболе се лисица, Изнад дуге, Звончићи… Ови потоњи понекад покажу иницијативу да науче хармонску пратњу, па се и тиме бавимо. Кад дође испит, онда вреднујем искључиво квалитет интерпретације изабране песме. Због тога сви буду оцењени спрам увежбаности, док објективне извођачке захтевности композиције уопште нису тема.

Оног тренутка кад сам освестила да све студенте не могу угурати у исти број ципела, часови и испити постали су нам пријатнији и динамичнији. Признајем, још увек нисам утврдила да ли се описан приступ одражава на положај музике у вртићима. Ипак, знам да сам макар неке васпитаче убедила да су сасвим способни да музицирају са децом. И то је солидан почетак.

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer