Puritanaci koji na mrežama padaju u očaj pred činjenicom da u čitanci za drugi razred osnovne škole postoji pesma „Ja sam bio srećno dete“ (Dragomir Đorđević), imaju brojne argumente. Neki od njih su sarkastični, kao na primer: „ma šta će mu ta violina, bolje da se prate parovi i zadruge“; neki su moralizatorski: „mi se borimo da lepu muziku vratimo na mesto koje joj pripada, da naučimo decu koja su kod kuće bombardovana kičem da uživaju u njoj“; neki su lamentacije: „tužno, pretužno“; a tu su i teorije zavere: „unazađuju nam decu, uče pogrešno i ispiraju im mozak“. Ima i onih didaktički intoniranih, koji ne negiraju u potpunosti upotrebljivost pesme u nastavi, ali problematizuju primerenost uzrastu od osam godina.
Pažljivija čitateljka primetiće da se ni u jednom stihu ne pominje muzika. Štaviše, muzika uopšte nije tema. Tema ove pesme je patološki odnos roditelj-dete, u kome roditelj primorava jednog dečaka da svira instrument. Dete pati zbog te kontinuirane prisile i zato projektuje svoju muku: ne na muziku, već isključivo na violinu.
Na koji način pesnik artikuliše dečakov doživljaj roditeljskih postupaka? Đorđević to čini vrlo sirovo i ogoljeno. A koji su razlozi takvih roditeljskih postupaka, sudeći po pesmi? Pokušaću da ih sistematizujem: impresioniranje rodbine i komšiluka („sviram tetki i susetki“), ostvarenje sopstvene ambicije („tata smišlja svetsku slavu/ja tu nemam šta da brinem“), dresura deteta („iz dvorišta čujem ciku/ali ne smem da prekinem). Konačno, dečak poentira verističkim ekspliciranjem svojih emocija: „mrzim svaku tvoju žicu/violino, moj dušmane“). Postoji li sličnost sa stvarnim ljudima i događajima? Postoji.
Ova pesma na duhovit način provocira empatiju prema unesrećenom detetu, istovremeno podstičući kritičko mišljenje i propitujući spremnost za suprotstavljanje autoritetima. Mislim da su upravo to ključne sposobnosti kojima treba da nas uče sve umetnosti, pa tako i književnost. Ukratko, reč je o pesmi za decu koja dečijim jezikom govori o dečijim problemima. Takođe, njeni stihovi mogu postati zgodan šlagvort za razgovor o akutnim društvenim temama koje pogađaju upravo osmogodišnjake. Konačno: u pitanju je istinita, iskrena i zabavna pesma.
Međutim, čini mi se da mnogi obrazovani ljudi očekuju da umetnost u savremenom obrazovanju treba da miluje, teši i štiti decu od strašnog sveta. Đorđevićeva pesma se ne uklapa u ovu koncepciju, zbog čega je organizovan njen linč.
Naslovna fotografija preuzeta sa Pexels naloga Dominika Roseclay
