Inicijalni test

Upravo čitam knjigu Paula Woodforda „Music Education in an Age of Virtuality and Posth-truth“. Osnovna teza koju ovaj teoretičar i muzički edukator zastupa u pomenutom radu je već široko poznata: muzika ima potencijal da utiče na naša uverenja i pomogne da razumemo sami sebe i svet oko sebe. Usled fluidnosti svog jezika i emocionalne ekspresivnosti, muzika sve to može učiniti mnogo prodornije nego druge stvaralačke sfere. Zato je važno da kreatori obrazovnih politika muziku tretiraju ozbiljno i iznad svega odgovorno. Međutim, Woodford se ne zaustavlja na ovom stavu, već tvrdi da je samo liberalno muzičko obrazovanje (često se naziva i obrazovanjem za demokratiju) pravi put za ostvarenje važnih vanmuzičkih ciljeva. Takva edukacija, kada je reč o muzičkoj pedagogiji, podrazumeva kritički i refleksivan pristup svim muzičko-estetskim iskustvima, udružen sa svešću o sopstvenoj odgovornosti za svoju zajednicu i druge ljude u najširem smislu. U savremenim neoliberalnim, tržišno orijentisanim društvima, nažalost, ima malo mesta za ovakav pristup. Razlog nije isključivo u sveopštoj marginalizaciji umetnosti u kurikulumima, već i u konzervativnom pristupu edukaciji muzičkih pedagoga, o čemu ću uskoro takođe pisati.

Woodford, između ostalog, govori i o zamci standardizacije u obrazovanju, koju naziva svojevrsnom edukatorskom globalnom pandemijom. To je planetarni trend koji se lako primio i u našim krajevima. (Prevaziđen je samo u pojedinim zemljama, a popularan primer je Finska.) Radi se o tome da postoje unapred i precizno definisani ishodi svakog predmeta u vidu količine i vrste informacija/znanja koje đak treba da poseduje po okončanju određenog razreda školovanja. Osnovni cilj ovakvog obrazovanja jeste transfer i apsorbovanje znanja, a ne kreativno, kritičko mišljenje koje učenike osposobljava da kompetentno rasudjuju o svetu oko sebe i rešavaju kompleksne životne situacije. Najjednostavnije rečeno, usko standardizovano obrazovanje podrazumeva da svi djaci nauče iste lekcije, po manje ili više istom redosledu i u istom ritmu. A deca, to već i vrapci znaju, nemaju iste polazne osnove, iste afinitete, niti iste uslove pod kojima se školuju. Što bi se reklo, ovo je sistem uguravanja svih stopala u jedan te isti broj cipela.

Budući da poslednjih deset godina nemam neposredan kontakt sa nastavom u osnovnoj školi, do juče sam bila u zabludi da najrigidnija standardizacija ipak nije kontaminirala polje muzičke kulture. E pa prevarila sam se i strašno iznenadila. Naime, ove jeseni su jednoj koleginici neki nadređeni tražili rezultate inicijalnog testa iz muzičke kulture?! Istina, sabrala sam se brzo nakon inicijalnog šoka zbog ove nesuvisle, neverovatne informacije. Vrlo je logično – u krajevima zahvaćenim epidemijom standardizacije, test je osnovna mera smislenosti i uspešnosti obrazovnog procesa, i nijedan predmet, niti razred, nije pošteđen ovog besmisla. Čak i kod muzičke kulture, čiji nedeljni fond časova najčešće iznosi: 1 (i slovima – jedan). To je predmet koji u osnovi treba da služi podsticanju kreativnosti, omogućavanju različitih estetskih iskustava, te razvoju empatije i socijalnih veština. Naposletku, a za priču ne manje bitno, neko je tražio iniciono testiranje iz predmeta kod koga je osnovni medij komunikacije – pevanje, bio praktično zabranjen tokom prošle kovid školske godine. Ipak, što se naših prosvetnih moćnika tiče, test: to sredstvo za ukalupljivanje i razvoj kompetitivnosti, jedina je vaga nastavničkih kompetencija i učeničkih postignuća.

Woodford u pomenutoj knjizi često poseže za metaforama, pa tako na primer školu naziva fabrikama, a đake radnicima. Od radnika se očekuje da u nedogled ponavljaju zadate radnje (u slučaju đaka to bi bila reprodukcija znanja), a ne da budu kreativni i inovativni. Onda naiđe služba za kontrolu kvaliteta u vidu nekog prosvetnog savetnika/inspektora/direktora i naloži da se putem testa izmeri edukacijska efikasnost u poslednjim kvartalima. Kao što sam već napisala, ovo nije praksa tipična samo za Srbiju, što ne znači da treba da opstane kao neko trajno dobro. Nikako. Ono što Woodford predlaže donosiocima odluka opsednutim testiranjem i standardizovanim kurikulumom jeste da najpre počnu da tragaju za humanijom i inkluzivnijom obrazovnom politikom, a zatim i da je ostvare. A uglednih primera u svetu, srećom, ipak ima.


Fotografija preuzeta sa Kelly Sikkema (@kellysikkema) | Unsplash Photo Community

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer