Imaju li muzičari instrumente za borbu?

Davne 1772. godine, Jozef Hajdn je, kao i mnogo puta ranije, radio sa orkestrom u raskošnoj letnjoj palati plemićke porodice Esterhazi. Na istoj adresi muzičari su vežbali, koncertirali, spavali i hranili se. Po običaju vremena, bili su smešteni u objekat namenjen posluzi. Sve ovo ne treba da nas čudi ako znamo da je za umetnike u 18. veku patronat pripadnika najviših društvenih klasa bio gotovo jedini način da dođu do ličnog dohotka, baveći se svojom profesijom.

Dvorac Esterhaza nalazio se u ruralnom delu Mađarske, geografski izolovanom od najnaseljenijih krajeva Srednje Evrope. To je značilo da su svi ljudi privremeno nastanjeni na imanju bili veoma daleko od svojih porodica i da su samim tim vrlo retko odlazili kući. Međutim, situacija je tokom pomenute sezone za orkestarske izvođače bila još teža, jer je aristokratski moćnik Nikolaj I od njih zahtevao da na dvorcu ostanu prekovremeno. Muzičari su dakle bili primorani da kod Esterhazijevih provedu znatno veći broj dana nego što je obećao na početku sezone. Nezadovoljni ovakvom situacijom, svoj vapaj za povratkom kući podelili su sa Hajdnom, kao dirigentom ansambla.

Slavni kompozitor odlučio je da se zauzme za interese svojih kolega, pa se vlasniku palate obratio u svom maniru – kroz muziku, tačnije kroz simfoniju br. 45. Naime, partiturom je predvideo da u poslednjem odseku finala izvođači počnu da sukcesivno napuštaju izvedbeni prostor, dok interpretacija još uvek traje. Takav postupak dovodi do zanimljive dekonstrukcije simfonije: zvuk orkestra postepeno postaje sve svedeniji i tiši, da bi na samom kraju na sceni ostao tek jedan violinista, koji stav završava u najtišoj mogućoj dinamici. Legenda kaže još i da je Esterhazi shvatio poruku, odustao od svoje namere da aktivnosti u letnjoj palati traju duže nego što je prvobitno dogovoreno, i da su se, zajedno sa plemićima i ostatkom posluge, muzičari već sutradan vratili kući. Simfonija je nešto kasnije dobila nadimak „Oproštajna“. Setimo se samo da još i da je Hajdn službovao kod Esterhazijevih još punih 37 godina nakon ovog događaja, sve do kraja svog života.

Da li su Hajdn i ljudi iz orkestra rizikovali onda kada su se zauzeli za svoja prava? Sigurno da jesu, mnogo toga, a pre svega golu egzistenciju. Srećom, sve se dobro završilo, a do nas je došla ova priča kao svedočanstvo o mogućnostima umetnika da se izbore za svoja osnovna prava, čak i u klasno duboko podeljenom društvu.

Većina muzičara u Srbiji danas može da ode svojoj kući nakon probe, pa to ipak ne znači da oni žive i stvaraju u dobrim uslovima. Problema i razloga za borbu, kad je umetnost u pitanju, uvek ima. Evo na primer, mizeran republički budžet za kulturu je problem kojim se bavi asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije. Da li na tom putu njeni članovi nešto rizikuju? Svakako, jer suprotstavljanje volji moćnika, u svakom istorijskom trenutku, nosi sa sobom određeni rizik. Ipak ljudi iz NKSSa slede javni interes i ne odustaju.

Drugi primer problema mogao bi biti, rečima profesorke Dragićević-Šešić, nedostatak etike i autonomije kulturnog sektora, koji se ovih dana ogleda u činjenici da je predsednik Vučić postao pokrovitelj novoosnovanog pozorišnog festivala u Nišu. Dvojica reditelja, Igor Vuk Torbica i Kokan Mladenović, tome su se suprotstavili i otkazali ranije dogovoreno učešće. Da li su tom prilikom rizikovali? Sigurno da jesu, ako ništa drugo, ono očekivani honorar i možda neke buduće poslovne ugovore. Ipak, sledili su vlastito (rekla bih i zdravorazumsko) poimanje teatra kao prostora slobode, a time posredno i javne interese, i reagovali na svoj način.

Solidan kvalitet izvođenja i smislena repertoarska politika simfonijskog orkestra koji plaća država je javno dobro, a dužnost struke je da se za to dobro (iz)bori.

Evo i trećeg i poslednjeg primera. Ako orkestar koji je na državnom budžetu nema stalnog dirigenta; nema dovoljno izvođača; nema sve potrebne instrumente; nema pristojne plate za svoje zaposlene: to je problem koji se zove nepostojanje elementarnih uslova za rad. Ovo pak sa sobom povlači niz konsekvenci, a pre svega kvalitet izvođenja. Solidan kvalitet izvođenja i smislena repertoarska politika simfonijskog orkestra koji plaća država je javno dobro, a dužnost struke je da se za to dobro (iz)bori. Da li muzičari imaju instrumente za borbu? Legenda o Oproštajnoj simfoniji nam upravo kaže da na području muzike uvek postoje diskretni, delikatni, a istovremeno prodorni načini za delovanje, samo ih treba prepoznati i aktivirati. Niškom simfonijskom orkestru u 2020. godini želim da rizikuje i pronađe svoj način.


Fotografija pulta preuzeta je sa Unsplash naloga Andrey Konstantinov

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer