Ni Elvis nije lepo pevao

Hoću da pišem o onome što se dešava ovde i sada. Imam utisak da samo to ima smisla u svetu koji se izokrenuo naglavačke. Ipak, baš kao da nije pandemija, pokrećem blog da bih teoretisala, između ostalog, i o nekakvim principima (muzičkog) obrazovanja za demokratiju. I pitam se koliko je to fer, koga to sada zanima, dok maskiran podučava đake i očekuje sledeće obavezujuće uputstvo Ministarstva… Nisam sigurna. Ali znam da đaci u Srbiji ovu naopaku školsku godinu započinju testovima, znam da učitelji daju prednost krasnopisu u odnosu na stvaralačke radionice i ubeđena sam da to nema veze sa zdravim razumom. Tako ne valja i treba drugačije. Zato mislim da je mnogo važno da (čak i u doba krize) konstantno promišljamo šta mi uopšte želimo od škole, čemu težimo, kakvu ulogu u ostvarenju tih ciljeva mogu da imaju muzički predmeti i na koji način da ostvarimo to što nameravamo.

Dakle, ja verujem u obrazovanje za demokratiju, a to podrazumeva, rečima filozofkinje Marte Nusbaum, fokus na ljudskom, a ne ekonomskom razvoju. Naše školstvo, u skladu sa globalnim trendom, ima potpuno drugačiju agendu: da đake pripremi za tržište. Priprema dece za život – to nije tema. A život nije tržište. Život je toliko dinamičan i nestalan proces, da ne možemo pretpostaviti ni kako će izgledati naš oktobar, a kamoli neka naredna godina ili decenija. Verujem da bi se oko toga složili i svi oni koji se nešto pitaju kad se kreiraju obrazovne politike. Ipak, škola najčešće služi da se u decu sipa neko znanje, zatim da se to znanje testovima izmeri i oceni, čime se dobija propusnica za budućnost. Kolike su šanse da će pomenuta znanja biti svrsishodna u budućnosti koju ne možemo da predvidimo?

Nastavnici muzičkog poznati su po zagovaranju nekih drugih, humanijih ciljeva. Naši časovi sadrže različite kreativne aktivnosti, a volimo da kažemo da je pevanje najvažnije. Ističemo psihosomatske dobrobiti časova muzičkog, unapređenje samopouzdanja tokom zajedničkog pevanja i ukupan doprinos muzičke kulture razvoju dece u ispravne, moralne ljude. Nešto od ovoga može da se podvede pod poželjne ishode demokratskog obrazovanja.

Međutim, bojim se da, uprkos časnim namerama, nastavni koncept koji praktikujemo može doprineti nečemu sasvim suprotnom. Uzmimo za primer lepo pevanje. Doživljavamo ga i predstavljamo kao epicentar našeg delovanja; kao aktivnost koja ima nezamenljivu moć pozitivnog uticaja na đake. Upravo zato lamentiramo nad privremenim redukovanjem pevanja tokom pandemije, kao da je to, u najmanju ruku, apokalipsa u najavi. Previđamo da je lepo pevanje mimo profesionalnog konteksta vrlo diskutabilna kategorija. Naime, ono što nama predstavlja pravi način vokalnog izvođenja, jednom detetu može izgledati kao frustrirajuće nedostižan cilj, drugom kao prevaziđena stvar, a nekom trećem, ko recimo pripada neevropskom kulturnom krugu, kao posve pogrešan pevački princip.

Nedavno preminuli Ken Robinson je mnogo pisao o kreativnom mišljenju i školama koje ga svojim delovanjem posvećeno zauzdavaju, ili kako je on govorio – ubijaju. U bestseleru The Element postoji crtica o Polu koji je mrzeo muzičko, ali mnogo voleo da peva (doduše ne na način na koji su to tražili od njega). Oprobao se na audiciji za crkveni hor i – nije primljen. Neko je prosto procenio da je on loš pevač. Hiljadama kilometara dalje, piše Ken Robinson, jedan Elvis je takođe podbacio na proveri muzičkih sposobnosti. U osnovnoškolskom pevačkom društvu saopštili su mu da će njegov glas upropastiti lepi zajednički zvuk tog ansambla. Ispostavilo se, nešto kasnije, da je dečak iz prve priče Makartni, a iz druge Prisli.

Da poentiram. Ciljevi muzičkih edukatora uglavnom jesu plemeniti, ponekad su i demokratski, ali pevanje nije presudno da bismo ih ostvarili. Posebno ne ono predeterminisano vokalno izvođenje, ograničeno našom sopstvenom idejom o skladnosti i ispravnosti, idejom koju smo usvojili kroz zastarele programe različitih muzičkih metodika. Ima toliko drugih načina, samo treba iskoračiti iz obrazovnih ramova na koje smo se vremenom navikli.


Fotografije su preuzete Unspleash naloga Emrecan Aric i Kelvin Theseira

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer

Sliding Sidebar

O meni

O meni

Ja sam Nataša Tasić. O ulozi muzike i muzičkog obrazovanja u društvu promišljam, pišem i diskutujem oduvek. Blog Priredba i društvo postoji od 2020. i prostor je za takve teme.