Da li i u vašem kraju postoji legenda o slavnom dirigentu koji svojom umetnošću pomera planine, samo je strašno nervozan tip i često viče na saradnike? Ponekad ih gađa tokom probe, ali na sreću – ničim težim od stolice.
Ako vam je takva priča poznata, ili ste pak imali nesreću da i lično svedočite tiranskim metodama nekog muzičkog velikana – budite sigurni da niste izuzetak. Širom sveta rade i radili su visokorangirani muzičari koji imaju brojne profesionalne vrline, samo se ne mogu pohvaliti pristojnošću, tolerancijom i humanošću. Mnogi od njih su pravi muzički alhemičari, ali istovremeno i osvedočeni tlačitelji. (Srećom, većinu čine oni dirigenti koji komuniciraju asertivno i kojima nasilje nikad nije bilo način za postizanje bilo čega.)
Loš tretman kolega u orkestru ili horu može se pripisati brojnim faktorima. Pomenuću samo jedan, najbazičniji: dirigenti, premda često deluju kao superljudi, u suštini su jednostavna ljudska bića čija reputacija neposredno zavisi od učinka drugih ljudi (svirača ili pevača). Dirigenti su glavni i odgovorni za kvalitet interpretacije, ali nisu u situaciji da sve konce izvođenja drže u svojim rukama, budući da je ono, po prirodi stvari, u rukama njihovih kolega. Dakle, ljudi sa palicom “sviraju” orkestrom kao instrumentom, ali taj instrument nije podložan apsolutnoj kontroli zato što ga čine ljudska bića koja imaju vlastitu autonomiju. Mislim da pojedini dirigenti zato imaju identitetske probleme, teško im je da kanališu ego, a kad se sve to udruži sa pozicijom moći koja im po funkciji pripada – dešavaju se napadi besa, vređanja, maltretiranja i druga prateća ponašanja.
Čak i ako, ovako kao ja, probamo da razumemo uzroke agresivnih epizoda nekih dirigenata, ipak nikako ne smemo da žmurimo pred muzičkim despotizmom. Ovo posebno ističem zato što su dirigentska drskost, pa i agresivnost, dugi niz decenija opisivani kao neprikladni, neugodni, ali ipak neophodni alati na putu do vrhunskih estetskih dostignuća. Na sreću, stvari se menjaju. Reklo bi se da vreme tolerancije psihičkog i fizičkog nasilja u muzičkim kolektivima postepeno ostaje iza nas.
Ovaj optimizam nije mi poljuljan čak ni najsvežijim primerom iz žanra fizičkog nasilja dirigenta nad muzičarem.
Evo šta se dogodilo. Ser Džon Eliot Gardiner, jedan od najslavnijih svetskih dirigenata današnjice, predvodio je izvođenje Berliozove opere “Trojanci” na Berlioz festivalu u Francuskoj. Solo bas pevao je Vilijam Tomas, koji je u jednom trenutku izašao sa pozornice na pogrešnu stranu. Ta naizgled bezazlena scenska situacija toliko je isprovocirala osamdesetogodišnjeg Gardinera, da je ubrzo potom u bekstejdžu udario solistu direktno u lice. Nešto kasnije, maestro se javno izvinio i objavio da će se na izvesno vreme povući iz profesionalnih aktivnosti i fokusirati se na svoje mentalno zdravlje.
Pa šta je uopšte optimistično kod ovog bednog, primitivnog incidenta, pita se čitateljka.
Odgovor leži u onome što je usledilo. Gardinerov postupak naišao je na osudu javnosti, ne samo na društvenim mrežama, blogovima, raznim portalima i žutoj štampi, već i u respektabilnim specijalizovanim medijima. Na primer u najnovijem, novembarskom broju magazina BBC Music objavljena su čak dva teksta na ovu temu. U jednom čitamo uredničku vest o događaju, sa opisom reakcija svih relevantnih aktera.
Drugi je, pak, autorski članak Ričarda Morisona, glavnog muzičkog kritičara lista The Times. On je najpre skrenuo pažnju na činjenicu da je maestro i u prošlosti imao slične agresivne ispade. Međutim, još važnije, problematizovao je uticaj finansijskog bogatstva i drugih generatora moći na nasilna ponašanja pojedinih dirigenata. Time je slučaj „Gardiner nokaut“ postavio u širi kontekst. Povukao je paralelu između opisanog tretmana muzičkih kolega od strane dirigenata, sa odnosom direktora i zaposlenih u biznis sektoru, na primer.
Autor teksta je takođe vrlo precizno i izričito naglasio sledeću činjenicu: pretendovanje na dostignuća najviše svetske klase podrazumeva da dirigent pred članove orkestra ili hora postavlja intenzivne i beskompromisne zahteve. Ipak, ti zahtevi ne smeju nikome da nanose niti psihičku, niti fizičku štetu, Ovde se ne radi samo o pristojnom i nepristojnom ponašanju, istakao je pisac teksta. Suština leži u bazičnom poštovanju temelja na kojima počiva profesionalna muzika, kao jedan od najuzvišenijih izraza ljudske civilizacije.
Morisonov tekst završava se rečenicom: „There is nothing civilised about bullying.“
Sigurna sam da otvoreno pisanje, ali i argumentovano diskutovanje na ovu osetljivu temu, predstavlja poslednji korak do cilja zvanog – nulta tolerancija na nasilje u životu muzičkih profesionalaca.
Ilustraciju sam preuzela sa sajta Pixabay
