Da li đake osnovnih škola treba muzički opismenjavati i zašto ne?

In the banking concept of education, knowledge is a gift bestowed by those who consider themselves knowledgeable upon those whom they consider to know nothing

Ovako brazilski edukator i filozof, rodonačelnik kritičke pedagogije, Paulo Freire opisuje „bankarski“ model u obrazovanju, sveprisutan i u domaćem školstvu. U kultnoj knjizi Pedagogija obespravljenih on objašnjava osnovnu pretpostavku „bankarskog“ obrazovanja: učitelj je vlasnik apsolutnog znanja i njegov osnovni zadatak svodi se na prezentovanje tog znanja neznalicama, odnosno đacima. Na učenicima je da, u ovom nesrećnom „bankarskom“ odnosu, ponuđene informacije bespogovorno slušaju, usvajaju i deponuju. Samim tim, tvrdi Freire, učitelj je subjekt nastavnog procesa, a učenici ništa drugo do – objekti.

Srećom, časovi muzičke kulture znatno odstupaju od rigidnog “bankarskog” koncepta. Oni su vreme-prostor slobode, stvaralaštva i drugih umetničkih traganja. Muzičko nije istorija, hemija, niti matematika. Nema tu konačnih istina, nema sipanja znanja u đake, nema monotonog memorisanja datuma, nema formula niti jedinjenja. U muzičkom kabinetu može da nedostaje mnogo toga, ali je on uvek oaza otvorene komunikacije, kritičkog mišljenja i nesputanog muziciranja.

Ovako volimo da zamišljamo svoj predmet. No, da li praksa odgovara našim idejama?

Uzmimo za primer muzičko opismenjavanje. Početni elementi muzičke pismenosti pojavljuju se u nastavnim sadržajima već od prvog razreda, da bi se od trećeg razreda ovaj proces konkretizovao. Tada počinje obrada pojmova iz oblasti notacije trajanja i visine tonova, zajedno sa savladavanjem osnovnih metričkih zakonitosti. Nešto kasnije prelazi se na savladavanje lestvica (C, F, G, D, a i d), njihovih elemenata i građe; zatim karakterističnih ritmičkih pojava (triola, sinkopa, punktirana ritmička figura); kao i oznaka za tempo, artikulaciju, dinamiku i agogiku. 

Pritisnuti imperativom da ovo preobimno i kompleksno gradivo spakuju u po jedan čas nedeljno (oko 36 časova godišnje, osim u petom razredu, kada ih, istini za volju, ima dvostruko više), učitelji i nastavnici nedovoljno pažnje posvećuju dečijem muzičkom stvaralaštvu, interpretaciji, slušanju muzike i kritičkom tumačenju dela različitih žanrova. Nivo savladanosti gradiva neretko se procenjuje kroz testove, kojima se ne vrednuje đačka sposobnost da razumeju ili kreiraju muziku, već njihovo poznavanje predviđene teorije muzike. Ukratko, časovima muzičke kulture u mnogim slučajevima, a posebno od 3. do 6. razreda, dominira učenje nota, ponavljanje pravila muzičke teorije i solfeđiranje. To je programom predviđen “muzički kapital”. On se sipa u đake, kao u posude koje bi, da nastava muzičke kulture nije osmišljena na pomenuti način, ostale “nedopustivo” muzičko-teoretski prazne.


Primer zadatka za srednji nivo postignuća učenika (iz publikacije Obrazovni standardi za kraj obaveznog obrazovanja za nastavni predmet Muzička kultura)


Ne sumnjam da je već iz samog naslova bio očigledan moj stav: nastava muzičke kulture u Srbiji danas treba da napravi otklon od obaveznog muzičkog opismenjavanja. A evo i niza konkretnih razloga zašto to mislim:

  • zato što muzičko opismenjavanje uskraćuje vreme slušanju, stvaranju i interpretaciji muzike, koji bi morali da budu neprikosnoveni epicentar muzičke nastave
  • zato što muziku sasvim lepo mogu da izvode i muzički nepismeni ljudi (brojni posvećeni i briljantni horski amateri su odličan primer)
  • zato što muzički amateri najčešće uče da pevaju/sviraju po sluhu, a ne iz nota, iako su svi završili osnovne škole
  • zato što muzička pismenost ne utiče presudno na razumevanje muzike
  • zato što muzička pismenost ne utiče na razumevanje sveta kroz muziku

Ovde nedostaju još tri važne crtice. Ja kažem DA obaveznom muzičkom opismenjavanju, ukoliko se muzičkoj kulturi posvete 2 do 3 časa nedeljno u svakom od osam razreda (a ta mogućnost u ovom trenutku spada u domen naučne fantastike); DA muzičkom opismenjavanju kao fakultativnoj aktivnosti u aktuelnoj konstelaciji predmeta; DA informativnom upoznavanju sa fenomenom notnog pisma. Međutim, sa postojećim brojem časova i tendencijom njihovog smanjivanja, obavezno muzičko opismenjavanje, te učenje teorije muzike vrlo uspešno doprinose održavanju i krutosti „bankarskog“ obrazovnog modela, legitimišući ga iz jedne kvaziumetničke perspektive. Verujem da ne treba posebno naglašavati da upravo umetnički predmeti imaju nesaglediv kapacitet da raskrinkaju besmisao „bankarskog“ koncepta i da ogole njegovo konstantno, a prikriveno, reprodukovanje mnogih društvenih nepravdi.

S tim u vezi su i sledeća pitanja. Kako smo odlučili da je muzička pismenost jedan od ključnih ishoda nastave muzičke kulture? A ukoliko je neko drugi to odlučio umesto nas, muzičkih pedagoga, zašto smo na to pristali?

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer