Свако од нас имао је неког наставника који је пречесто причао један те исти виц, са одређеном педагошком поруком. У мом случају био је то професор хора, а главни јунак штоса је копилот који много муца. Наиме, тај човек са озбиљним говорним проблемима једном је приликом приметио ватру на авиону. Свестан да би све отишло дођавола док би он измуцао упозорење, сетио се: само док пева, он течно изражава своје мисли. И онда је запевао: „Пилотииии, горе вам крииилааа!“. А главни пилот је на то одговорио „Тралалаа, тралалаа, тралааа!“.
Министар Ружић се по свему судећи није прославио организацијом нове пандемијске школске године, треће по реду. Можда управо зато он сада, у последњи час, покушава да остави утисак некаквог деловања. Шта би могло да бар мало умири све оне забринуте људе који ће на својим родитељским, наставничким и ђачким плећима поново морати да носе терет политичке ноншаланције и немара према образовној сфери? Шта би то могло да пацификује бес многих грађана? Одлука је пала. У самом финишу, министар са клупе резервних играча уводи државну химну коју ће ђаци слушати на првом часу школске 2021/22.
Ексклузивност овакве иницијативе истиче се већ у самом уводу интервјуа који је Ружић дао Вечерњим новостима: „Први пут у историји то чинимо и важно је да као грађани поштујемо свој грб, заставу и химну и тиме на најлепши могући начин чувамо свој идентитет.“ Заиста, химна и јесте један од најпродорнијих начина за подгревање осећања националног идентитета. Кроз колективно певање може се изразити, али и изградити осећај заједништва. Појединци, који се иначе међусобно не познају, заједнички изводе једну песму, чиме се на својеврстан начин трансформишу у групу, и тако формирају/учвршћују националну заједницу. Бенедикт Андерсон на занимљив начин објашњава како заправо делује тај вокални кохезивни механизам: „Само ако смо свесни да други певају те исте песме у исто време и на исти начин као и ми сами, премда немамо појма ко су они, па чак ни где певају. Ништа нас не повезује осим замишљеног звука.“ Пошто је министар свој ингениозни химнични план обзнанио гласно и на време, могуће је да ће ђаци широм Србије бити свесни да неки њихови вршњаци раде исту ствар у исто време.
Ипак, и на овако једноставној и лако спроводивој одлуци доказује се (не)способност нашег министарства просвете да стратешки промишља даље од прекосутра. Ево једног конкретног питања: да ли ће химна бити изведена или емитована? Тврдим да би убедљива већина ђака била кадра да сасвим пристојно отпева прву строфу и рефрен химне. Јер, подсетимо се, управо у заједничком певању (а не слушању) химне крије се кључни агенс креирања националног колектива, а то је оно ка чему ваљда стреми Ружићев најсвежији школски план. Али не, из Министарства су објаснили како ће идеја бити реализована: „уколико школа нема разглас, химну треба пустити у свакој учионици на првом часу наставе, користећи музички уређај, компјутер или телефон“. А певање, а наш идентитет, а заједница? Па, ништа од тога уопште није тема, баш као што тема није нити „Боже правде“, нити сам српски национални идентитет лично.
Овде је реч (по ко зна који пут) о најбаналнијем могућем покушају анестезирања забринутих грађана посредством добро познате методе националног идентитета. Он је ту да нам каже да је све у реду, да можемо да се смиримо и препустимо својим дужностима, јер смо ми у својој сопственој домовини, која брине о нама, из чега произилази да смо на сигурном. А да ли стварно икоме у Србији данас химна може помоћи да се осети збринуто и безбедно под кровом своје државе? (Властодршци немају право да одговоре.)
Фотографија: Unsplash #AnteHamersmit
