Da li znate za permanentni antifestival savremene muzike 2K+? Ja da, sticajem okolnosti, jer je njegov organizator jedan od mojih najboljih prijatelja. Zato sam na posredan način pratila razvoj čitave priče, premda sam retko imala prilike da koncerte slušam uživo.
2K+ traje već 7 godina, a centralna ideja je promovisanje savremene muzike iz čitavog sveta. Preciznije rečeno, sva dela koja se izvode na ovom višegodišnjem ciklusu koncerata, nastala su u 21. veku i mogu da se smeste pod krovni termin „umetnička muzika“: od klasične, u smislu tradicionalnih interpretativnih formi, do eksperimentalne. Novosadska publika se tako upoznaje sa najsavremenijim performativnim praksama oslonjenim na muzičku umetnost: u solističkim, kamernim i orkestarskim pakovanjima, sa primesama i drugih nemuzičkih izvedbenih formi. Čini mi se da u Srbiji ne postoji ništa slično, a što je u ovoj meri postojano, kontinuirano i u repertoarskom smislu globalno orijentisano (beogradska Tribina kompozitora je respektabilan festival usmeren ka domaćim autorima). Da sam ja, na primer, neko ko voli da koristi davno potrošen, ponekad zloupotrebljavan izraz „tradicionalna manifestacija“ – nazvala bih 2K+ ovim rečima. Ali neću to učiniti, jer se njegov koncept upravo suprotstavlja sveopštem trendu festivalizacije kulture: tom pakovanju umetničkih sadržaja u guste, programom zasićene jedinice, između kojih levitira prostor ispražnjen od smislenog sadržaja.
Zašto baš sada pišem o nečemu što postoji godinama? Zato što sam sinoć bila na opakom koncertu iz ove antifestivalske edicije. Na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu nastupio je 2K+ ansambl, a dirigovao je Jean-Bernard Matter. Intimni ambijent pomenutog prostora bio je odličan izbor, jer dovodi u istu ravan i izvođače i publiku. To nepostojanje linije razgraničenja značajno olakšava komunikativnost same muzike. Još prisniji odnos između dve ekipe graditelja ovog koncerta: izvođača i publike, formirao bi se da je postojao neki vid verbalne ili pisane artikulacije muzičkog sadržaja. Istina, poznato je da percipiranje umetnosti na intuitivnom nivou ima svoje prednosti. Ipak, u slučaju kompozicija programskog karaktera, kakva su ovog puta bila u pitanju, naracija u vidu kontekstualizacije dela, te svojevrsnog predloga/uputstva za slušanje i razumevanje, može pospešiti posredovanje značenja tokom izvedbe.
Ovu programnost koju pominjem ne treba shvatiti bukvalno, a posebno ne u devetnaestovekovnom smislu. Najpre, postoji jedna diskretna, može se reći i simbolička, poveznica između dve kompozicije koje su bile na repertoaru. To je Franc Kafka. Naime, prvo izvedeno delo naziva se „Five Songs (Kafka’s Sirens)“ i napisala ga je italijanska kompozitorka Francesca Verunelli 2015. godine, inspirisana istoimenom Kafkinom pričom. Drugo ostvarenje koje smo slušali je „Differenze/Wiederholung 24 – Loops for Al Jourgensen“ iz 2013. Ono predstavlja jedno u nizu dela iz ciklusa koji se često označava skraćenicom „DW“ (Razlika/ponavljanje) austrijskog autora Bernharda Langa. Kroz ovu seriju kompozicija sa istim nazivom Lang muzikom istražuje ontologiju razlike iz teoretskog spisa „Razlika i ponavljanje“ francuskog filozofa Žila Deleza. Podsetimo se, radi se o teoretičaru koji je značajan deo svog opusa posvetio upravo promišljanju stvaralaštva Franca Kafke. Da li su kreatori repertoara bili svesni ove „kafkijanske“ (ne u simboličkom, već u doslovnom smislu reči) paralele između dva dela, ne mogu da tvrdim. Ipak, nisam je mogla ni zaobići u svom doživljaju koncerta.
U stilskom pogledu, bilo je to jedno postminimalističko veče. Kao što je čitateljki već jasno iz osvrta na temu programnosti, obe kompozicije inspirisane su nekim tekstualnim predloškom, ali ne sadrže vokalni element. Uprkos stilskoj ujednačenosti repertoara, dela koja smo slušali su po svojoj prirodi kontrastirajuća.
Frančeska Veruneli je kompoziciju nazvala prema Kafkinoj priči „Ćutanje sirena“. Ta kratka pripovest je u stvari poigravanje sa mitom o Odiseju. Podsetimo se, on je tokom plovidbe zapušio uši pomoću voska; tako sprečio sebe da sluša neodoljivu pesmu sirena; i, konačno suprotstavio se dokazano ubojitoj moći zavodljivih morskih bića. Kafka u svojoj priči zapravo ističe paradoks ove situacije i navodi na sumnju u predočenu mitsku sliku o Odiseju koji je nadmudrio sirene.
Verunelino delo predstavlja 5 nepevanih, instrumentalnih pesama. Kompozitorka je kroz ovo ostvarenje pokušala da dočara pomenuti paradoks i da se muzikom zapita, kako sama kaže: „I šta nam (pre)ostaje od pevanja – samo čin i vokalni izraz – onda kada niko ne peva?“. Auditivni ambijent izgrađen je mahom od zvukova kratkog trajanja, koji često izrastaju iz čujnog disanja ili pak prerastaju u upadljive dahove: duvačke, gudačke ili perkusionističke. Difuzna repetitivnost dovodi do utiska jednog stabilnog, ali postojanog diskontinuiteta (eto paradoksa) u plasiranju motivskog materijala. 2K+ ansambl je ovu intrigantnu minimalističku poetičnost preneo vrlo delikatno, a istovremeno prodorno, čak sa primesama (još jedan paradoks), lirske atmosfere.
U delima Bernharda Langa iz ciklusa „Razlika/ponavljanje“ fokus je na kontrastima, pri čemu on fragmente muzičkog materijala kombinuje na cirkularan način, oslanjajući se dominatno na princip repetitivnosti. Osnovna karakteristika ovog ciklusa je intenzitet, ali i zvučna aktuelizacija DJ kulture, što je jedno od tipičnih odlika Langovog opusa. Takođe, ne manje bitno je i sonorno poigravanje sa principima industrijske reproduktivnosti, kao i fabričke atmosfere.
Sinoć izvedeno delo „DW 24 – Loops for Al Jourgensen“ nosi snažan ritualni potencijal, koji izvođači u samom uvodu najavljuju kroz sinhrone, moćne uzvike na neutralni slog. Takva gotovo magijska muzička atmosfera opstaje do samog finala, utemeljena u elektronsko-akustičkom izvođačkom organizmu. U delu ansambla koji čine tradicionalni instrumenti, razni repetitivni ritmički obrasci smenjuju se u vrtoglavo brzom tempu. Reč je (posmatrano iz perspektive Delezove teorije) o intenzivnom preispitivanju zvučnih identiteta i potrazi za unutrašnjim razlikama čak i kod istovrsnih, u ovom slučaju repetitivnih pojava. Ponavljanje nikad nije jednostavno i jednostrano, ukazuje nam kompozitor: ono je uvek slojeviti fenomen. Bernhard Lang, to je čitateljki sada već jasno, pred izvođače postavlja izuzetno težak, kompleksan i virtuozan zadatak u trajanju od dvadesetak minuta. Suvereni pokretač ove precizne muzičke mašine bio je saksofonista Marko Džomba koji je neprekidno korespodirao sa ostatkom ansambla. Važno je osvrnuti se i na posvetu 24. kompozicije ciklusa „Razlika/ponavljanje“ Alu Jurgensenu, frontmenu industrial metal benda „Ministry“. Ona je oličena u tvrdim metal referencama, ukombinovanim sa odgovarajućim, često agresivnim glasovnim semplovima. Ipak, poznavaoci će se setiti da je Langova muzika zapravo ogledalo širokog spektra žanrovskih uticaja. Zato su tokom trajanja ove auditivne oluje, povremeno blještale i džez asocijacije. U finalu dela one su bile najupadljivije, čime su nam anticipirale da mahniti DW 24 perpetum mobile, ipak, ima svoj kraj.
Koncert je organizovao Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u saradnji sa Kolektivom Studio6, uz podršku novosadske Gradske uprave za kulturu, Yamaha Music Europe i Ministarstva kulture i informisanja. 2K+ tim lokalnih i inostranih izvođača pokazao se kao zreo, kompaktan i funkcionalan ansambl, dorastao izazovima Veruneline i Langove muzike. Sasvim posebnu vrednost nosi podatak da su kapaciteti sale da primi publiku bili ispunjeni do maksimuma (vodilo se računa i o epidemiološkim merama). Ne manje važan je i antielitizam sinoćnjeg koncerta ovog antifestivala. On se prepoznaje najpre u multižanrovskom kompozitorskom pristupu, pri čemu različiti muzički stilovi uživaju ravnopravnu ulogu u izgradnji izvedbe. Spontano nekonzervativna i vrlo relaksirana bila je i sama atmosfera u publici sačinjenoj od ljudi doslovno svih generacija. Ovako vešto isplaniran repertoarski koncept, zajedno sa vrhunskim izvođenjem, kao i svim vanmuzičkim elementima izvedbe, omogućili su prisutnima da upoznaju i dožive najaktuelnije muzičke tendencije našeg doba. Novi Sad jeste evropska prestonica kulture, a ovakvim antifestivalom se svakako može kandidovati za (simboličnu) prestonicu savremene muzike regiona.
