Српско Сретење под југословенским кровом

Дан државности Србије ове 2021. године, тачно 2 деценије након установљења Сретења као новог главног празника наше земље, прослављен је у уобичајеном маниру. Подељено је ордење, беседило се, певало, свирало и рецитовало паралелно на два пункта: у Орашцу, као и у престоничкој Палати Србија.

Сценографију београдске манифестације чинили су радови проминентних југословенских уметника 20. века: “Лет у космос” Петра Лубарде, “Стварање Југославије” Младена Србиновића и “Путевима нове Југославије” Лазара Вујаклије. Ове уметнине су већ деценијама интегрални део дворане Југославија, централне сале некадашњег СИВа – једног од најмонументалнијих здања социјалистичке архитектуре ових простора.

Сви говорници кретали су се у очекиваним формалним и тематским оквирима, са изузетком редитеља Емира Кустурице. Он је на таласу патриотског надахнућа отпловио далеко у постмодернистички беседнички пачворк, који је повремено збуњивао и најискусније међу присутнима. Неке од кључних речи његовог говора биле су: титоизам „од кога нисмо профитирали ни у једној форми“; теократија и секуларна држава; „око за око-зуб за зуб“ и  морални капитал; турски ген; као и синтагма „cancel culture“. Чини се да је узалудно трошити време и простор на анализу беспредметности Кустиног одрицања од социјалистичког наслеђа док стоји постојано на месту као што је Палата Србија, где је, према сопственим речима, некада примио награду АВНОЈа.

Уметнички део програма на оба свечарска „фронта“ био је скоро па препуштен случају (овом приликом писаћу само о београдској изведби). Ситуација не изненађује, ако се присетимо недавног отварања споменика Стефану Немањи, када је садржај прославе био дубоко у сенци мегаломанске скулптуре. Том приликом гледали смо потпуно трапаву инсценацију, без учешћа упадљивих и маркантних глумачких фигура (што је иначе типична одлика државних светковина са највећом пажњом јавности у последњих тридесетак година), а са музиком потиснутом на саме маргине изведбе.

Музичка компонента данашње државне светковине у Палати Србија била је ипак нешто садржајнија. Химну је уз велики физички напор, а певачки потпуно некултивисано, интерпретирао Оливер Њего, баритонски првак у категорији жанровског сваштарења. Пратио га је уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, који ће се нешто касније накратко позиционирати у први план извођења. С тим у вези важно је нагласити да су поводом Дана државности одликовани, између осталих, Горан Бреговић, Момчило Бајагић и Боривоје Ђорђевић (Бора Чорба). Њихова појединачна проглашења од стране председника Србије оркестар је пропратио одговарајућим популарним темама: “Ђурђевдан”, “Моји су другови” и “Погледај дом свој анђеле”. Ове музичке илустрације добитника државних признања деловале су релативно смислено, све док су биле непосредно везане за сам чин уручења.

Међутим, у првом следећем интермецу државне светковине, отишло се корак даље. Светла позорнице су са фигуре председника Вучића премештена ка оркестру, који је засвирао једноставну комбинацију популарних тема из Брегиног, Бајагиног и Чорбиног опуса. Тешко је речима описати то што смо чули, посебно ако су нас вешти и талентовани бендови уз које смо плесали у неким другим приликама навикли на значајно садржајније и паметније аранжмане сплетова познатих хитова. Ипак, покушаћу. Баналност низа песама: “Када падне ноћ”, “Весела песма” и “Месечина” подсећла је на веома лош свадбарски амбијент. Наиме, све је личило на онај почетни кафански инструментални сет који не претендује чак ни на добру забаву, већ служи да „убије“ време до појаве младенаца у сали и сервирања мезетлука за гладне сватове. И, може ли се једном речју описати спој такве јефтине музичке атмосфере, са једне стране, и сценографије изведбе, оличене у монументалним радовима доајена југословенске послератне уметности, који тематизују идеју о просперитету младе социјалистичке државе, са друге? Може: бизарно.

Лоша музика на свадби је лоша забава у најави, а шта је лоша музика за државну приредбу? Теоретичарка Јелена Ђорђевић објашњава да политичке светковине, између осталог, представљају својеврстан „систем граматике“ којим се манифестују већ постојећи, доминантни политички односи. Практично, ови догађаји произилазе из једне конкретне друштвене стварности, а одражавају и подржавају оне вредности које одговарајући политички актери, у нашем случају то је аутократски режим Александра Вучића, сматрају пожељним. Закључиће читалац да је тривијални музички интермецо усред најзначајне годишње државне приредбе права слика и прилика вредносног оквира актуелне власти: испражњеност од смисленог садржаја и тотално игнорантски однос према уметности.

Вратимо се опет сценографији, чији је најупадљивији елемент био мозаички триптих „Стварање Југославије“, дело Младена Србиновића. У самом средишту поменутог остварења је група хорских певача, а овакав призор призивао је хорску изведбу од самог почетка државне светковине. Ипак, колективно певање изостало је све до саме завршнице, а разлог је, претпостављам, био епидемиолошке природе. У финалу светковине дечији хор Чаролија, предвођен поп певачицом Леонтином Пат, извео је композицију „Ово је Србија“. Није наодмет подсетити се да се ова песма у јавности често перципира као плод фолклорне традиције, иако је њен аутор Никола Грбић-Грба, етаблиран на српској естради крајем осамдесетих година. Новокомпоновани национални хит који слави жртвовање („говоре гробови ратника“) певајући о идентитету („знаш ли одакле си сине?“) и пореклу („ово је Србија“), отпевала су деца пред Србиновићевим хористима који славе југословенску будућност. Иако подсећа на идентитетску шизофренију, у питању је ипак био убедљиви симболички језик који усред важне државне светковине опредмећује најрудиментарнији политички утилитаризам, ноншалантну инкомпентенцију и туробно немаран однос актуелне власти према култури властите државе.

Music professional and enthusiast with the PhD in performance theory and more than 15 years of activism in arts and culture sector. In depth knowledge of the phenomenon and role of cultural performances in post-socialistic period, with special interest on state organized ceremonies. Dedicated advocate for the inclusion of democratic values in music education from preschool to university level. Choir conductor, promoter of the contemporary circus and author of dozens music critics, commentaries and articles.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer