Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu ovog proleća nam nudi neka „nova“ operska iskustva. Jedno od njih je postavka opere „Vladimir i Kosara“ kompozitora i libretiste Stevana Divjakovića. Tekstualni predložak ostvarenja zasnovan je na istoimenom libretu Petra Preradovića i Sterijinoj tragediji „Vladislav“. Osim što priča o ljubavi, ova drama bavi se i političkim prilikama vremena (srednji vek) i prostora (Crna Gora) o kome govori.
Najpre da objasnim zašto sam reč „nova“ iz uvodnog pasusa okružila navodnicima. Naime, ta novina koju ističem odnosi se na vremenski aspekt, tačnije trenutak nastanka pomenutog ostvarenja. On je vezan za 21. vek i 2017. godinu. Međutim, iskustvo slušanja Divjakovićeve muzike lako bi me uvelo u zabludu o trenutku komponovanja. Ukoliko ne bih imala saznanja o biografiji autora, pretpostavila bih da je reč o nekoj neotkrivenoj ranoj srpskoj operi; o muzičko-scenskom delu volšebno nastalom i predugo izgubljenom na tavanu nepoznatog entuzijaste i ljubitelja muzike u Beogradu prvih godina 20. veka. Pomisila bih da stojim pred, iako umetnički naivnim, jednim nesvakidašnjim otkrićem srpske muzikologije koje je konačno, trudom mnogih muzičkih znalaca, ugledalo svetlost dana.
Nažalost, prisustvovala sam najsavremenijoj produkciji jedne savremene opere, akademskog kompozitora, a ne amatera stvaraoca. U mom perceptivnom univerzumu važi pravilo da ukoliko klasični muzički tekst ima skromne kvalitete, nema te interpetacije koja može popraviti utisak. Tako je bilo i sa ansamblom SNP-a koji se, istini za volju, do maksimuma posvetio izvođenju: od dirigenta i solista, preko dečijih rola, baletskog ansambla, sve do hora i orkestra. Čak ni vešta rediteljska rešenja sa znakovitom upotrebom lutaka koje otelotvoruju najdublje emocije glavnih protagonista nisu bitno delovala na celokupnu sliku ponuđenu publici. Ubedljivo najbolja podela bio je tenor Marko Živković u ulozi dukljanskog kralja Vladimira. Solista je lik tumačio pevački sveže, toplo i razigrano, uz otklon od generalne dramske prenaglašenosti ostalih kolega. Ovakav pristup nagoveštava i diskretnu dozu pevačke autoironije spram partiture koja se izvodi.
Kompozitor se služi rudimentarnim ranoromantičarskim harmonskim sredstvima, sa povremenom upotrebom modalnosti, uz školsku orkestraciju i tonalnu melodioznost mahom u duhu folklora. Anahronost muzike u prisnom je sadejstvu sa libretom koji stilski podseća na opus nekog savremenika Branka Radičevića. Pomenuću samo meni najupečatljivije stihove: „Kad je sanjam / noći su mi plave / kad je grlim / jutro duže traje”, kao i „Igram kolo igram ja, / igram kolo ponosna!“, ili „Sudba kleta rastavi nas / dobri oče moj!“.
Taj stepen predvidivosti muzike i teksta može se naslutiti već i iz same programske knjižice, kada Divjaković između ostalog, poziva auditorijum da sledi njegov odnos prema samom žanru: „Ako opera želi da bude umetnost, na nju moramo gledati kao na društveno-istorijsku stvarnost i učiniti sve da se kao umetnički oblik utisne u svest današnjeg kulturnog i obrazovanog čoveka.“ Autor očigledno ne krije elitistički pristup operi, jasno ističući da se, što se njega tiče, ova vokalno-instrumentalna forma obraća isključivo emancipovanom slušaocu – „kulturnom i obrazovanom čoveku“. Pritom, nažalost, previđa da on svojom reakcionarnom muzikom ne nudi baš ništa od ekskluzivnosti kakvu očekuje u redovima publike.
Ako je opera „društveno-istorijska stvarnost“, kako nas podučava novosadski kompozitor, o čemu govori konzervativnost muzike „Vladimira i Kosare“? Podsetimo se još jednom da je ovde reč o ustanovi koja nipošto nije sinonim za tradicionalizam: o Srpskom narodnom pozorištu u kome je, primerice, ne tako davno postavljena velika, važna i u svakom smislu progresivna opera „Mileva“ Aleksandre Vrebalov. Ostaje da vidimo da li su „Vladimir i Kosara“ samo slučajni korak unazad, ili ovo delo označava pravac operske repertoarske politike Srpskog narodnog pozorišta.
Naslovna fotografija predstavlja kolaž stranica iz programskog kataloga opere “Vladimir i Kosara”, SNP 2022.
