Opskurna proslava Dana pobede već je više puta analizirana, ali hajde da se brzinski podsetimo ključnih momenata. Slušali smo ljotićevske recitacije filovane Krvavom bajkom, Brankom Miljkovićem, Stevanom Raičkovićem i ruskim pesmama; zatim Dejana Ristića koji objašnjava da to nije bio Ljotić, već Momčilo Nastasijević; nakon čega je utvrđeno da je Ristić zapravo lupio nebulozu i da nema šanse da Nastasijevićev opus obuhvata tako banalnu poeziju.
Međutim, juče se desio zanimljiv zaokret. Autor scenarija, dirigent Đorđe Pavlović, u pisanoj izjavi priznao je svoju grešku. Vrlo lepo, pomislila je čitateljka, konačno se pojavio neko samokritičan na našoj javnoj sceni. Dirigent je istakao da je kreiranju inscenacije pristupio po principu libreta za operu, da je težio tome „da osnov programa čine dela umetničke muzike“ kojom je želeo da simbolizuje „žal za izgubljenim životima“. Čini se da Pavlović ne razume najbolje svečarsku, radosnu suštinu praznovanja Dana pobede, ali i da, svodeći vokalno-instrumentalni repertoar na jednu solo pesmu Svetislava Božića i niz ruskih pesama, (najblaže rečeno) slabo poznaje opus srpske/jugoslovenske muzike 20. veka.
Dirigent u svojoj izjavi dalje ovako: „svojom nesmotrenošću i nedovoljnim poznavanjem književno-istorijske materije, u tekst scenarija uneo (sam) i stihove koje sam, koristeći očigledno nepouzdane internet izvore, nesvesno pripisao našem velikom pesniku Momčilu Nastasijeviću“. Ovo posipanje pepelom otvara niz pitanja. Najpre, ako Pavlović sam sebe smatra nedovoljnim poznavaocem književno-istorijske materije, zašto je pristao da samostalno gradi scenario državne svetkovine prvog reda? Ako je nevešt u polju književne istorije, zašto je koristio internet izvore za koje zna da su nepouzdani, zašto ne npr. gradsku biblioteku, ili zašto nije konsultovao nekog znalca? Ako je nepažljivo koristio internet, kako mu baš uopšte nije zapalo za oko da „mrtvi niste o druzi mili“, kao i svu ostalu ljotićevštinu, Google na prvu prepoznaje, gle čuda, u okviru Vikiizvornika u kategoriji Ljotićevske pesme?
Portal 021 preneo je i da je Pavlović uputio izvinjenje „državnim zvaničnicima prisutnim na svečanoj akademiji i svima koji su poklonili poverenje podatku sadržanom u njegovom scenariju da je autor problematičnih stihova Momčilo Nastasijević“.* E ovo mesto iziskuje posebnu pažnju. Naime, iz navedenih reči možemo zaključiti da je kreator inscenacije Đorđe Pavlović u tekstu scenarija izričito naveo podatak o autorstvu spornih pesama. Lepo. Ali, evo, neka mi RTS prenos/snimak bude svedok. Bukvalno sve tačke umetničkog dela programa: kako muzičke, tako i govorne, bile su potpisane imenom i prezimenom autora i naslovom dela (npr. Svetislav Božić „Elegija“; Desanka Maksimović „Krvava bajka“; Stevan Raičković „Kamena uspavanka“ i tako dalje). Sve, osim zboraških. Ponavljam, nijedna od pet pročitanih ljotićevskih pesama nije bila potpisana. Ako se makar i pogrešno verovalo da je autor problematičnih pesama Nastasijević, zašto nam to nije pisalo na ekranu? Ako je Pavlović smatrao da su pesme primerene svetkovini koju samostalno koncipira, čemu intervencije i izbacivanje stihova o Zboru? Najzad, ako nije bio do kraja siguran u autorstvo i primerenost, a vodio se, kako sam kaže, umetničkim kriterijumima, kako se za ime sveta odlučio baš za ove pesme, od celokupne srpske/jugoslovenske patriotske lirike?
Šta se u stvari desilo:
- neko je odlučio da više ljotićevskih pesama bude deo inscenacije državne svetkovine
- neko je iz tih pesama izbacio očigledne reference na Zbor
- neko je odlučio da taj deo izvođenja tokom tv prenosa ne bude označen imenom autora i nazivom dela
Ako čitalac i dalje veruje da je upotreba ljotićevskih stihova na proslavi pobede antifašizma stvar koincidencije, neodgovornosti, neznanja ili nemara, neka se ne zavarava. RTS nam pruža neoborive dokaze. Naravno, u inscenacijama državnih svetkovina nema slučajnosti, valja samo utvrditi ko je pravi mastermajnd ove kisele priče.
*Istini za volju, Nastasijevićevi stihovi jesu izvedeni na sceni, ali samo kao tekstualni predložak solo-pesme „Elegija“, za sopran i klavir, a koju je komponovao Svetislav Božić 1994. godine.
