Komponovanje je proces koji se odvija u više faza, a jedna od uobičajenih podrazumeva zapisivanje muzičkih ideja. Konačan proizvod je partitura koja postaje vidljivi posrednik između stvaraoca i izvođača. Međutim, u današnje vreme ovo nije jedini put komunikacije na liniji kompozitor – interpretator.
Poslednjih decenija sve aktuelnije su zvučne ili audio partiture (audioscores). Sam termin vrlo ilustrativno sugeriše da se ove partiture oslanjaju isključivo na ono što čujemo – na zvučni, a ne pisani izvor. Dakle, ne postoji notni, niti kakav drugi zapis, već kompozitor posredstvom zvuka komunicira sa izvođačem. Ukratko, interpretator svira ono što čuje.
Ova savremena tehnika unapređuje mogućnosti komponovanja i izvođenja. Budući da ujedinjuje akustičke instrumente i elektroniku, dela koja nastaju audioscores metodom pripadaju oblasti elektro-akustičke muzike.
Audio partiture koriste se na različite načine, a pomenuću dva tipična. Jedan od njih podrazumeva da je kompozitor kreirao, uobličio i snimio zvučni „tekst“ koji muzičar potom interpretira oslanjajući se na zvučnu memoriju. Drugi pristup specifičan je zbog uloge kompozitora u samom procesu izvedbe. Naime, autor se za vreme koncerta nalazi na sceni sa izvođačima. Tada na licu mesta generiše elektronske zvučne obrasce koje muzičari tretiraju kao partiture. U oba pomenuta slučaja poenta je u imitaciji zvučnog izvora, a ne u improvizaciji na datu temu.
O svemu ovome bilo je reči na koncertu prošle nedelje. U okviru novosadskog 2K+ antifestivala savremene i eksperimentalne muzike, upoznali smo različite načine upotrebe audioscore metode u delima čiji su autori Sveta Nešić, Sandeep Bhagwati i Elisabeth Schimana.
Nakon muzičkog dela večeri, moderirala sam razgovor sa E. Šimanom, austrijskom kompozitorkom i pionirkom elektronske muzike u svojoj zemlji. Tom prilikom govorila je, između ostalog, o pojmu audioscore i objašnjavala kako ga koristi u svom stvaralaštvu. Ključ je u kompozitorkinoj prisutnosti na sceni. Šimana uživo kreira auditivne signale (ona ih naziva “zvučni entitet”). Te zvukove svaki izvođač čuje preko sopstvenog zvučnika i ima zadatak da ih odmah, na licu mesta imitira. U izvedbenom prostoru postoji onoliko zvučnika, koliko ima i interpretatora. Samim tim, tokom koncerta svaki instrumentalista gradi duet sa zvukom koji dolazi iz zvučnika, a svi zajedno sačinjavaju ansambl.
Za mene kao slušateljku bilo je posebno novo i uzbudljivo to što sam paralelno imala uvid i u audio partituru i u njeno izvođenje, budući da do publike istovremeno dopiru kako zvuci iz pojedinačnih zvučnika, tako i oni koje proizvode muzičari na akustičnim instrumentima. Imala sam utisak da na volšeban način špijuniram proces komponovanja i izvedbe dela, a ispostavilo se da je to sasvim dobar osećaj.