Povod ovog teksta je jedna proba kojoj sam prisustvovala prošle nedelje u Novom Sadu (hvala Bogi!). U Katedrali u centru grada (Župna crkva imena Marijinog) pripremana je svetska premijera kompozcije Antene, autorke Aleksandre Vrebalov, sa dirigentom Božidarom Crnjanskim. Moje iskustvo slušanja ovog dela svodi se na pomenutu probu i snimak dostupan na YT (na koncertu nisam bila), ali je i kao takvo, dovoljno sadržajno da bude pretočeno u blog-priču. Takođe, upravo je pozicija posmatrača probe za mene bila privilegija koja mi je omogućila da osim kompozicije, sagledam i širi kontekst.
Aleksandra Vrebalov komponovala je Antene po pozivu Muzeja umetnosti u Klivlendu. Njen stvaralački „zadatak“ bio je da napiše muziku inspirisanu bilo kojim umetničkim delom u posedu ove institucije kulture iz države Ohajo. Izabrala je ikonu Bogorodica nežnosti (Virgin Eleousa) sa Krita, nastalu 1425. godine. Vrebalov u programskoj knjižici koncerta opisuje svoju relaciju sa odabranom likovnom predstavom: „Poželela sam da je okružim zvukom, zapravo pojanjem, jer slušni pandan ikoni jeste pojanje; a obe ove, dva milenijuma stare forme se u okviru vizantijske tradicije smatraju portalima u drugo carstvo“. I zaista, pravoslavno pojanje vizantijske tradicije predstavljalo je najamblematičniji element zvučnog utiska u Antenama. Koviljski monasi (Manastir sv. Arhangela Mihaila i Gavrila), zajedno sa članovima Hora Škole crkvenog pojanja „Sv. Jovan Damaskin“, u svom prepoznatljivom maniru tokom nekoliko odseka pevali su stihire Bogorodici na crkvenoslovenskom jeziku. Asocijacija na bogoslužbeni kontekst podržana je i njihovom fizičkom pojavnošću, ali uprkos tome, uloga pojanja nije nadmašila dramaturški značaj svih ostalih gradivnih elemenata ove kompozicije.
Drugi vokalni činilac Antena je mešoviti hor (Hor AUNS i Novosadski kamerni hor). Podsetio me je na svojevrsnu izvođačku bazu – fluidni mehanizam koji neprestano balansira između glasovne i instrumentalne zvučnosti, uvek spremno prihvatajući nove interpretativne aktere: kako instrumentalne (trube, orgulje, gudački kvartet, zvona), tako i vokalne (grupa pojaca). Mešoviti hor peva bez teksta, na neutralne slogove. Ovakav otklon od naturalizma i ilustrativnosti nagoveštava stvaralačku težnju da se samo kroz atmosferu, ne i kroz slike (premda je delo provocirano vizuelnom umetnošću), posvedoči o ličnom (kompozitorkinom) duhovnom iskustvu. Jedine konkretne reči koje hor produkuje prepoznaju se dok horisti istovremeno ispevavaju vlastita imena: ritmizovano i na utvrđenim tonskim visinama. Nisam se mogla oduprti aluziji na pričešće vernika tokom pravoslavne liturgije, kada svaki pričasnik prilikom pristupanja putiru glasno izgovara svoje ime.
Antene su za mene iznad svega toplo ambijentalno delo. Zvuk u Katedrali je više cirkulisao, poput čujnog vazduha, nego što je putovao i negde stizao. Tome su umnogome doprineli i svi instrumentalni akteri. Pomenuću pre svega četiri trubača (Boško Bismiljak, Vladimir Merei, Filip Jovanović, Petar Najdovski), raspoređena na distanci unutar izvedbenog prostora, u formi četvorougla. Ponesena pretpostavkama i lošom intuicijom očekivala sam prodorne i moćne Jerihonske trube, kao simbol slavne pobede nakon velikog napora. Ipak, vešti i dobro izbalansirani svirači nosili su sasvim drugačiju energiju i tokom probe zaličili na transformisane odjeke Jevanđelja koje Hristos na ikoni Bogorodica nežnosti ima u ruci. Akvarelni fon podržan je i od strane orgulja (David Bertran), električnih orgulja (Miljana Nikolić), zvona (moja draga Milica Grubišić i Ivan Burka) i gudačkog kvarteta „TAJJ“, a svi oni bili su ravnopravni subjekti jednog masivnog muzičkog ogranizma.
Uzbudljiva kombinacija pravoslavnog zvučnog idioma sa instrumentalnom muzikom u delima savremenih kompozitora nisu novina, setimo se samo opusa Džona Tavenera. Ipak, Antene okreću novi list. Vrebalov u njima tragove drevnosti uvezuje sa našim istorijskim trenutkom, povremeno zvukom reflektujući čak i digitalni svet, pokazujući njegove plemenite potencijale. Svi slojevi ove muzike gibaju se nepredvidivo, premda im tonalna uporišta nisu strana. Oni povremeno zajedno trepere, povremeno klize, na momente združeno kreiraju zaglušujući efekat (možda je to buka našeg doba?), ali nikada ne zalaze u područje haosa.
Naposletku, Antene Aleksandre Vrebalov doživela sam kao poveznice svih univerzumskih receptora prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena. One su svojevrstan provokator saradnje bez granica i boja, koja se reflektovala i u organizacionom aspektu događaja. Meni kao posmatraču imponovala je dostojanstvena komunikacija ubedljivog, ali uvek staloženog dirigenta sa kompozitorkom i svim izvođačima tokom probe. Evidentno je, takođe, da je sam događaj bio plod intenzivne kooperacije obrazovnih, verskih (različitih denominacija), medijskih, pokrajinskih i gradskih institucija. Posebnu pažnju zavređuje posvećeno i znalačko sudelovanje mnogih mladih ljudi, studenata, u ovom projektu. To je važno, kako sa aspekta iskustva interpretacije muzike koja predstavlja totalni kreativni iskorak svog vremena, tako i u smislu bazične opservacije zdravih odnosa u izgradnji jednog kulturnog događaja prvog reda. Ovakva slika pospešuje nadu da zajedničarenje u Srbiji ipak nije nepostojeća kategorija, te da je (upozorenje: zalazim sada svesno u područje najopštijih od svih opštih mesta) sfera umetnosti ona koja ima moć da prevaziđe sve vidljive i nevidljive barijere među ljudima.
