Na FB grupi prosvetnih radnika u Srbiji pre neki dan je jedan kolega s pravom postavio pitanje “Kolike su šanse da se LGBT učenik obrati školi za podršku i naiđe na razumevanje?”. Brojni komentari bili su iskreno podržavajući, a nisu izostale i dirljive lične ispovesti samih nastavnika. Takođe, ispostavilo se da postoje situacije kada su odeljenske starešine, u saradnji sa školskim pedagogom i psihologom, posredovale prilikom detetovog autovanja porodici. S druge strane, bilo je i onih kolega koji su sa žaljenjem konstatovali da u njihovom kolektivu ima sasvim malo nastavnika koji bi pokazali razumevanje.
Nažalost, pojavilo se i mnoštvo uvredljivih odgovora intoniranih ili kao pošalice ili kao potpuna zgražavanja.
Neko je rekao da deca ne idu u školu da prave decu, pa bi im zato bolje bilo da seksualno opredeljenje zadrže za sebe. Neko je izjavio da ga ne zanima da pruža bilo kakvo razumevanje za đake van okvira učenja i gradiva. Neko je prokomentarisao da ne želi da priča o toj temi jer “oni su zaštićeniji od nas”. Neko se pitao kako dete uopšte moze da zna da je gej. Neko je s podsmehom konstatovao da je dete homoseksualne orijentacije sigurno dete iz gej braka.
Jasno je da u svakom od primera iz prethodnog pasusa postoji ili elementarno neznanje ili otvorena homofobija. Neznanje ovom prilikom ne želim da adresiram. Zadržaću se samo na vrlo jasnom preziru pojedinih nastavnika prema đacima koji se ne uklapaju u njihovu iskrivljenu ideju o normalnosti. Radi se o izuzetno štetnoj pojavi – i to ne samo po tu konkretnu decu nego i po čitavu školsku zajednicu, a samim tim društvo u celini. Podsetimo se da je prema istraživanju „Stepen društvene integrisanosti LGBT+ populacije u Srbiji“, preko 90% pripadnika LGBT+ populacije doživelo diskriminaciju, razne vrste nasilja, uvrede i pretnje.
Činjenica je da su obrazovni sistemi najčešće heteronormativni, na globalnom planu. Tako se u školama kreira ambijent u kome se rađaju, neguju i permanentno održavaju stereotipi. Predrasude i stereotipi dalje uzrokuje diskriminatornu klimu prema svim učenicima koji odstupaju od nečije zamišljene slike dobrog deteta i đaka.
Ipak, postoje mesta na planeti gde je diskutovanje o ovim delikatnim temama sasvim uobičajeno. Predlažem za čitanje rad Luisa Bergonzija, prof. dirigovanja i sociologije muzičke edukacije na Univerzitetu u Ilinoisu (link ka knjizi je na dnu teksta). On precizno argumentuje notornu pogrešnost uvreženog shvatanja da je različitost seksualnih orijentacija i rodnih identiteta irelevantna za muzičko i svako drugo obrazovanje đaka i studenata. Osim njega, i mnogi drugi teoretičari i edukatori koji se danas bave istraživanjima iz oblasti muzičke pedagogije, redovno problematizuju pomenute diverzitete i ispituju mogućnosti otvaranja kurikuluma u pravcu podrške LGBT+ učenicima.
Oslanjajući se na aktuelnu literaturu iz oblasti muzičke pedagogije, ali i i na lično iskustvo, pokušaću da u nastavku izdvojim par preporuka za one muzičke edukatore koji žele da se suprotstave homofobiji u svojim učionicama i kabinetima. Neki od tih saveta su opšteg karaktera, i kao takvi primenljivi i kod drugih predmeta, a neki su tipično muzički.
- Bilo kakav vid „normalnosti“ tretirati ne kao nešto što se podrazumeva, nego kao nešto što se preispituje
- U učionici adekvatnim simbolom označiti otvorenost prema LGBT+ temama
- Ansambl sastavljen od glasova SSA (sopran 1, sopran 2 i alt) ne nazivati uvek i isključivo ženskim horom, jer i sami znamo da ima muškaraca koji pevaju alt. Isto važi i za „muški“ hor.
- Prilikom obrade života i stvaralaštva pojedinih kompozitora, pomenuti njihovu homoseksualnost na podjednako uobičajen način kao što se to radi sa detaljima iz života heteroseksualnih kompozitora, svakako vodeći računa o principu primerenosti uzrastu.
- Pronaći i obraditi na času folklorne pesme koje tematizuju slobodnu ljubav. Jedan od najpoznatijih primera je sevdalinka „Snijeg pade na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće“. (ako se setite još nekog primera – javite molim vas)
- Analizirati sa đacima pesme popularne muzike koje govore o problemima sa kojima se suočavaju LGBT+ osobe. Postoji zaista mnoštvo primera, a jedan od mogućih je „Retko te viđam sa devojkama“ grupe VIS Idoli, jer na vrlo pristupačan način govori o stigmatizaciji jednog mladog gej muškarca
- Motivisati učenike da kroz muzičko stvaralaštvo predstave svoju perspektivu i osećanja na temu prihvatanja svih tipova različitosti
Brojimo dane nakon nepojmljivih tragedija koje su se desile u Srbiji. Želim da verujem da je većini nas koji radimo u prosveti stalo da doprinesemo uspostavljanju života sa što manje straha, pre svega u školskom kontekstu. Danas nam je jasno da na mnoge elemente bezbednosti ne možemo da utičemo, ali hajde da ne zanemarimo ono što možemo – a to je da se svi naši đaci osećaju prihvaćeno, makar dok su muzičkom kabinetu. Muzika, to već znamo, ima kapacitet da dopre do svakog đaka, uključujući bez izuzetka i one koji su u fazi preispitivanja sopstvenog seksualnog i/ili rodnog identiteta. Ovo je sedmica borbe protiv homofobije i transfobije, vreme je da još jednom promislimo kako da divnu, transformativnu moć našeg predmeta iskoristimo na opšte dobro.
Vredi pročitati:
Louis S. Bergonzi: „Gender and sexual diversity challenges (for socially just) music education“, iz knjige The Oxford Handbook of Social Justice in Music Education (Oxford University Press, 2015)
Casey. J. Hayes:„Safe Classrooms: A Fundamental Principle of Democratic Practice“, iz knjige Giving Voice to Democracy in Music Education (Routledge, 2016)