Jesi li si ljubiteljka autobiografija? Odlaziš li rado na tribine i predavanja o temama koje te intrigiraju? Kakav ti je odnos prema kabareu, voliš li tu vrstu zabave? A imaš li stav o srpskoj prosveti? Ako si potvrdno odgovorila na bar jedno od četiri pitanja, moraš da pogledaš “Mesto dobre radnice”.
Eto najave po pravilima iz priručnika za upotrebu društvenih mreža u poslovne svrhe. Međutim, „Mesto dobre radnice“ je performans kome uopšte ne treba “catchy” reklama poput ove koju sam pokušala da sastavim. Ekipa u sastavu Milena Minja Bogavac, Ista Stepanov, Frosina Dimovska i Dunja Crnjanski kreirala je izuzetno privlačnu, zavodljivu i naizgled veselu predstavu koja prvim minutom upeca gledalačku pažnju i drži je budnom sve do kraja. Možda autorke ne bi ni volele najavu iz priručnika, poput ove odozgo, pre svega jer svojom predstavom upravo preispituju udžbeničke obrasce i dominantne prakse na kojima počivaju prosveta i kultura u Srbiji. Ali neka reklama ipak ostane – kad je već tu, iskoristiću je kao okvir priče koja sledi.
Zabavan karakter “Mesta dobre radnice” predstavlja samo spoljašnji sloj, a u samoj suštini su veoma ozbiljni, neretko i bolni sadržaji. Pre svega to su formalizam i reproduktivno znanje kao epicentar savremenog obrazovanja u Srbiji, zatim mentalno zdravlje prosvetnih radnica i radnika, ali i stanje u školstvu tokom pandemije. Za mene je posebno važno što su autorke otvorile vrata velikoj tabu temi u umetničkim krugovima (ranije sam o tome pisala), a to je nasilje u obrazovanju za umetnost. Ali u duhu same predstave, držaću se pedagoškog principa postupnosti.
Kada kažem da je u pitanju autobiografija, mislim na činjenicu da izvođačice/autorke govore o stvarnim događajima, razmišljanjima i iskustvima iz vlastitih života. Inače, pojam autobiografija pre svega se poistovećuje sa romanom, ali on funkcioniše i u okvirima izvođačkih umetnosti. Patrik Pavis ističe da se ovakav tekst u izvedbi medijatizuje glumom, scenom, uklapanjem raznih izvora reči i situacija. U “Mestu dobre radnice” izvođačice nas suočavaju sa svojim sećanjima iz daleke i bliske školske prošlosti: kako iz učeničke, tako i iz nastavničke perspektive. Tu su i improvizacije sa postojećim uspomenama i njihova sporadična karikaturalizacija. Samim tim je, osim autobiografičnosti, ovde na snazi i autofikcija, zbog nepostojanja hronološkog principa i očigledne modifikacije i estetizacije epizoda iz života akterki. Osnovni medijumi su songovi, skečevi, dijalozi i deklamovanje statističkih podataka, dok je dramaturški postupak ponekad dokumentaristički, a povremeno stilizovan kroz sirovu poetizaciju.
Tribinsko-kabaretski karakter performansa leži u organizaciji scene, načinu naratizacije sadržaja i upotrebi muzike. Scena na prvi pogled zaista podseća na ambijent neke panel diskusije, s tim što učesnice često progovaraju kroz kratke vokalno-instrumentalne forme. To su ponekad pesme, uvek unutar konteksta tekuće teme, a ponekad samo instrumentali, redovno u službi ilustracije emocionalnog statusa akterki. Izuzetno efektno je zamišljen dijalog u kome klijentkinja svojoj psihoterapeutkinji na standardna pitanja poput “Kako se osećate?” ili “Kako izgleda Vaš dan?” odgovara odabranim pijanističkim pasažima koji očigledno reprezentuju odgovarajuća duševna stanja.
“Mesto dobre radnice” glasno progovara o “burnout” sindromu koji je tako tipičan za žene u prosveti. Performans baca novo svetlo na navodno privilegovanu poziciju radnica i radnika u obrazovanju, pre svega iz perspektive umetničkih profesija. Kratko radno vreme prosvetara je samo privid. Najpre zato što posao u školi podrazumeva osim nastave još i: pripremu za nastavu, saradnju sa roditeljima, te nebrojene administrativne aktivnosti. Sve to u kombinaciji sa neplaćenim radom kod kuće i potplaćenim umetničkim delovanjem u večernjim i noćnim časovima, dovodi umetnicu/nastavnicu/majku/ćerku/suprugu u stanje enormne mentalne i fizičke iscrpljenosti. Dunja, Frosina i Ista pripovedaju o ovoj temi sasim autentično i ubedljivo, jer se tiče njih samih.
Izvođačice nam skreću pažnju na krutost domaćeg obrazovnog sistema u kome se prečesto sputava svaki pokušaj eksperimentisanja i odstupanja od gvozdenih kaveza zastarelih metodika. Ono što se najčešće uvažava jeste sposobnost memorisanja i reprodukcije gradiva koje je samo sebi cilj. Na talasu ove problematike autorke otvaraju vrata mračne, zapostavljene teme normalizacije nasilja u umetničkom obrazovanju. Iako će mnogi glasovi bučno opovrgnuti učestalost pomenute društvene patologije, primeri koje Frosina, Dunja i Ista nude zapravo koreliraju sa iskustvima mnogih prisutnih. Naime, publika je prepoznavala, glasno komentarisala i gorko se smejala predstavljenim (anti)pedagoškim situacijama. Neke od njih su teror tišine u školama plesa ili prisila isključivosti pri izboru repertoara i pristupu vežbanju (“Ovde si da naučiš zanat i pravila. Ako si genije, tebi škola i ne treba. Došao si po klasično obrazovanje, a to znači – svirati po pravilima!”).
Knjižara Bulevar Books omogućila je ovoj izvedbi sasvim odgovarajući, neformalni kafe-ambijent. Bilo bi izazovno, ali i dragoceno da se u nekom sledećem izvođenju aktivno čuju glasovi publike. Autorefleksivni pristup, u kome nas autorke detaljno upoznaju sa procesom nastanka dela, posebno je doprineo intimnosti celokupne atmosfere i ojačao poverenje u sve izrečeno. Naposletku, ispovedni ton teksta, u prvi plan ističe toplinu odnosa izvođačica/autorki, apeluje na solidarnost i poziva na promenu. A ako su nam promene važne, tu je nedelja da to i dokažemo, recimo izlaskom na izbore.
