Ovo nije kritika, nego dnevnička crtica, jer sam sinoć doživela uzbudljivo koncertno iskustvo. Malerova II simfonija. Vaskrsenje. Stih „Umreću da bih živeo“. Ceo univerzum u samo jednom muzičkom delu i mi tu pred njim. Toliko moćna energija emitovana je sa bine SNPa, kao da je svaki pojedinačni izvođač sebe preobrazio u samu planetu. Suvišno je da napominjem da sam plakala tokom finala, a mislim da suze nisu izostale ni u orkestarskim i horskim redovima.
Kreatori izvedbe su dve maestralne solistkinje pozicionirali umesto ispred – unutar samog ansambla. Tako je pospešena zvučna (i idejna) homogenost, ali i izbegnuta opasnost od nepotrebne teatralnosti. Vešto je organizovano i sviranje dela orkestra van scene, daleko od očiju publike i dirigenta – taj tako tipičan malerovski interpretativni izazov. Jedino je Velika scena SNPa pomalo sabotirala proces gutanjem fortisima. Ali srećom, mogli smo da vidimo izvođače koji su nam na gestualnom i ukupnom telesnom planu, sa neograničenim entuzijazmom prenosili zvučnu snagu i tako kompenzovali auditivni utisak.
Malerova muzika je poema života i smrti. Ljudskost je, ako se ja pitam, u prvom planu, kao i njen potencijal da pređe u večnost. Upravo je ljudska bila i interpretacija dela. Ljudski savršena i nesavršena. Izgradili su je žene i muškarci koji su sebe potpuno posvetili tumačenju Malerove ideje. Solistkinje, dirigent, horistkinje i horisti, članice i članovi orkestra: svi oni su najpre razumeli, potom negovali, a pred nama porodili ovu veličanstvenu simfoniju. Strašno sam privilegovana što sam joj uživo svedočila.
Naslovna fotografija preuzeta je sa FB stranice Vojvođanskog simfonijskog orkestra
