Lica:
MAMA
BRAT (9 godina)
SESTRA (7 godina)
***
(Kasno popodne, pred plakarom)
BRAT: Uradio onaj smor od domaćeg, konačno! Stižemo na koncert. Mama, šta to oblačiš, jel nešto svečano?
MAMA: Farmerice, majicu i džemper. Jel to svečano?
BRAT: Ma kakvi. Smem ja farmerice i košulju? Dobro, hladno je, znam. I duks preko onda. Jel mi se slaže?
SESTRA: Mama, ja ću evo ovaj ski duks i farmerice. Smrzla sam se danas kad smo se vraćali iz škole. A rekla si da sad idemo pešaka. Jel stvarno idemo pešaka?
MAMA: Aha.
BRAT: Možda bismo ipak trebali svečano. I ono prošli put kad smo bili na koncertu, obukli smo sakoe, sećaš se? Mislim, klasična muzika = svečano (kreće prema radnom stolu, dok ga mama gleda sa nevericom). Piše u udžbeniku, daj da ti pokažem…
MAMA: Čekaj, polako. Zašto mi sad idemo u Simfonijski?
BRAT: Da slušamo Baha. Iserelis kaže da je on mnogo fini čovek bio, osim kad je muzika u pitanju, zbog muzike je umeo da baš pobesni.
MAMA: A oko nečije garderobe na koncertu, jel besneo, šta kaže knjiga?
BRAT: Ma neeee bre, mislim da Baha to uopšte nije zanimalo. Mada ima onaj portret sa ogromnom perikom i onom smešnom belom košuljicom…ma to im je bila neka moda, valjda su morali tako, ko bi ga znao…
SESTRA: Čekaj sad… Ski duks i ove farmerice: jesu ok ili nisu ok?
BRAT: Pa valjda jesu…
2.
(Hodaju, lome čizmama sporadični led kad na njega naiđu, uglavnom ćute)
SESTRA: I, jel ćemo sad stvarno da čujemo uživo ono tam tara ram tara ram tara rammm?
MAMA: Badineri?! Badineri večeras obavezno, o-be-ća-vam!
SESTRA: Tooo! To najviše jedva čekam!
(Iznenada se brat oklizne i padne na zaleđeni beton.)
BRAT (kroz plač): Kolenooo, moje kolenoooo!
MAMA (pruža maramicu, grli): Mnogo boli?
BRAT: Boliii!
MAMA: Da se vratimo kući?
BRAT (briše mokre obraze): Pa da ne odem na koncert, a? Nema šanse. Samo ću malo da ćopam, ako vam to nije problem.
3.
(Stižu ispred zgrade Niškog simfonijskog orkestra. Skidaju kape, rukavice, šalove. Stavljaju maske. Ulaze. Mere im temperaturu. Odmagljuju naočare. Kupuju karte. Traže sedišta. Sednu sa redosledom: brat, sestra, mama.)
SESTRA: Toplo je. Ne vidim ništa od ovog ispred. A mogu ja pored tebe da sedim? I žedna sam. Gde je wc da idem da pijem vodu?
MAMA: Toalet nije blizu i nije zgodan. Hoćeš da ti kupim vodu na trafici pored?
SESTRA: Ne mora, ako koncert neće dugo da traje.
MAMA: Ostajemo samo do pola, to ti je manje od pola sata.
SESTRA: Izdržaću.
BRAT: Kbas i ooomn samu ali?
MAMA: Molim te malo glasnije, pod maskom si, ne vidim ti usne, koncert još nije počeo, slobodno pričaj.
BRAT: Kontrabas je ooogromaan. I sam je. Gde su mu ostali?
SESTRA: Evo iiih!
(Aplauz, pa ponovo aplauz za dirigenticu koja se pozdravlja sa koncertmajstorkom.)
BRAT (značajan upitan pogled prema sestri, pa prema mami polušapatom): Što je baš ta violina tako važna?
MAMA (razgovetnim šapatom) – Dirigentica se sada rukovala sa koncertmajstorkom, a to je prva violina – jako odgovorna za izvođenje. Mega je važno da njih dve blisko sarađuju.
(Pojavljuje se solistkinja. Aplauz.)
SESTRA (aplaudirajući, gotovo uzvikuje): Flautaaa! Najviše volim flautu!
MAMA: Počinje koncert. Sad ćemo malo da se umirimo i da slušamo.
(Publika se utišava. Počinje izvođenje Bahove Orkestarske svite br. 2, h-mol. Posle uvertire zbunjena deca pantomimom pitaju zašto nema aplauza. Mama uzima hemijsku olovku iz torbe. Na programu zaokruži uvertiru koja je pod rednim brojem 1. Pokaže ćutke da će se aplauz desiti tek kad se dođe do kraja: do broja 7. Brat netremice sluša. Sestra povremeno kobajagi diriguje. Brat je ćušne laktom da prestane. Sestra se namršti i nastavi sa dirigovanjem. Kad počne Badineri, oduševljeno se zgledaju i smeškaju. Brat pevuši poznatu melodiju. Sestra ga ćušne da prestane. Brat nastavi. Aplauz i ovacije.)
SESTRA: Uaaaaau, puno cveća su dobile!
BRAT: Ej, a ja mislim da se flautistkinja lepše provela od gudača, čini mi se da se oni nisu zabavili tako super kao ona.
MAMA: Moguće… Bili ste sjajna publika! Sad možemo kući, dogovorili smo se da ćemo da ostanemo do pola koncerta.
BRAT i SESTRA: Neee! Hoćemo do kraja!
MAMA: Ok, to je još pola sata. Možete još toliko?
BRAT i SESTRA: Na šta ti mi ličimo?!
MAMA: A voda?
SESTRA: Koja voda?
(Aplauz. Na scenu izlazi duvački orkestar. Počinje izvođenje Sinfoniete, švajcarsko-nemačkog kompozitora Jozefa Joakima Rafa. Brat netremice sluša. Sestra se trgne zbog prvog akorda, zapuši uši i namršti se. Posle prve fraze ipak spušta ruke sa ušiju. Uz drugi stav klacka nogama. Tokom trećeg stava izuje čizmu i počeška stopalo. Obuje čizmu. Onda piše i crta poruke za mamu na programskoj knjižici. Za vreme finala mama pokuša da je pomazi po ruci, ona je odgurne i prstom pokaže pssst. Mama joj piše poruku. Aplauz.)
SESTRA: Sve, sve je bilo diivno!
BRAT: Evo sad ću da priznam… Vi znate koliko ja volim Baha, a za ovog … (gleda u program) … za Jozefa nisam nikad čuo. Ali mi se ovaj Jozef večeras više svideo. Mislim više mi se svidela muzika… Ej, a čini mi se da onaj tamo (pokazuje glavom na svirače koji polako napuštaju scenu) fagotista najviše od svih voli da svira, jel ste i vi primetile da je baš baš bio srećan?
(Oblače jakne, kape, rukavice, šalove, izlaze napolje. Skidaju maske.)
MAMA: Pilići, super ste društvo za koncert!
BRAT i SESTRA: I ti siii!
BRAT: Možemo večeru usput?!
MAMA: Zalediće vam se ruke…
BRAT: Nema veze!
MAMA: Može onda.
SESTRA: Tam tara ram tara ram tara rammm….
KRAJ
