„Znamo da su sve značajne manifestacije u Srbiji poput Guče, roštiljijade otkazane i ne vidim razloga zašto bismo mi u Nišu rizikovali živote naših sugrađana i da radimo nešto, a struka kaže da to ne treba raditi…“
Ovako gradonačelnica Sotirovski komentariše pandemijom uzrokovano otkazivanje svih festivala u Nišu. Osim što je njena izjava krajnje licemerna (izborima se ne rizikuje život sugrađana, a manifestacije jesu rizične), ona pokazuje notorni odnos klike na vlasti prema kulturi. Guča, roštiljijada, eto to su najreprezentativniji festivali u Srbiji, ako pitate našu gradonačelnicu. Svesno, ili ne, Sotirovski ignoriše one manifestacije koje se upravo ovih dana dešavaju širom zemlje, i to ne onlajn, već u realnom vremenu i prostoru: Bitef prolog, Beldocs, Interfest, Infant i Slobodna zona, samo su neke od njih.
Zabranu svih manifestacija u Nišu vidim kao totalni nonsens iz više razloga.
Prva besmislica je guranje sajma automobila i, na primer, književne kolonije pod istu epidemiološku kapu. Dakle imamo sa jedne strane auto-vašar koji obično izbroji oko 20.000 posetilaca za tri dana trajanja u zatvorenoj hali, a sa druge sasvim kamernu umetničku koloniju u selu Sićevu. Nisam lekar, ali zdrav razum kaže da te dve stvari nisu uporedive.
Potom, postavlja se pitanje na osnovu čega su stručnjaci iz Instituta za javno zdravlje procenili da je situacija sa epidemijom u Nišu komplikovanija nego u ostatku Srbije gde festivali uveliko traju. Da li je možda stvar u broju zaraženih? Da li gradski krizni štab zna nešto što mi ne znamo? Još jedno retoričko pitanje s tim u vezi: kako je koncert Niškog simfonijskog orkestra (zakazan za 11. septembar) bio bezbedan u trenutku kada je obznanjen u medijima 06. septembra, a naprasno postao opasan 09. septembra? Evo i lapidarnog pogleda na tok događaja. U entuzijastičkom talasu privikavanja na „novu normalnost“ isplanirane su pozorišne i simfonijske izvedbe. Predviđeno je da se održe na Letnjoj pozornici. Međutim, ubrzo je prostor na Tvrđavi proglašen nebezbednim, a izvođenja prebačena u zatvorene prostore, kao bezbednije za sve učesnike. Relativno je razuman argument „nemogućnosti kontrolisanja bezbednosti“, jer je Letnja pozornica previše razuđena da bi se ispratio protok ljudi. Ali kako najpovoljnija alternativa može da bude zatvorena sala? Narodno pozorište uspešno je oprobalo dvorište Regionalnog centra za nedavno poetsko veče. Da li neko u ostalim institucijama kulture primećuje da su septembarske večeri tople, a grad veliki i žedan oživljavanja mnogih zaboravljenih dvorišta i sličnih javnih površina kao što su terasa NKCa, Gradska bašta, prostori između bulevarskih blokova, dvorište Simfonijskog orkestra, ili terasa Oficirskog doma?
Za pozorište je dovoljan prazan prostor u koji možeš da staneš i izneseš svoje kreativno biće. Sve ostalo je poželjno ali nije neophodno...
Dragana Jovanović, glumica Narodnog pozorišta u Nišu
Sve konfuzne poruke lokalnog kriznog štaba nimalo ne iznenađuju. Život pod aktuelnim vlastodršcima, za koje je pojam odgovornost sasvim nepoznat, tome nas je dobro naučio. Međutim, hajde da razmotrimo jesu li rukovodioci i urednici programa kulturnih institucija svojim (ne)delovanjem uticali na prilično ignorantski tretman njihovih aktivnosti od strane donosilaca konačnih odluka?
Doslovno niko od nadležnih nije umeo da suvislo objasni zašto bi određenu manifestaciju trebalo održati. Nikakva polemika u medijima nije se desila, ako izuzmemo Nišvil koji je komercijalan festival, te specifičan po mnogo čemu. Na svaki glas gradske vlasti odgovaralo se momentalnim potčinjavanjem. Ne, naravno da ne treba biti kamikaza i srljati u opasnost, ali valja razložno govoriti o tome zašto je žiteljima Niša i okoline važno da se javno okupljaju oko umetnosti. Objasniti šta ljudima može da znači određena manifestacija, osim konzumacije „najlepših nota“ i „minimalnog obroka kulture“. Jer ako je samo to u pitanju, strimovane predstave i koncerti sasvim lepo mogu da posluže svrsi.
Pandemija je brutalno ogolila i inače totalno dezorijentisanu nišku kulturnu sferu. Nesnađene da se aktiviraju po okončanju vanrednog stanja, institucije kulture nisu razumno odreagovale ni par meseci kasnije, kada je već bilo dosta vremena za konsolidaciju. Uzroci su sasvim poznati. Najpre, izbori u Srbiji tradicionalno blokiraju listom sve aktivnosti u državi mesecima pre i posle. Pritom, većini rukovodilaca niških institucija kulture uskoro ističu mandati. Takva (po fotelju) rizična situacija potisnula je zalaganje za javni interes daleko na začelje liste prioriteta dotičnih kulturnih poslenika. Pomenimo ponovo odsustvo odgovornosti, kao i manjak ekspertskog stava (da ne kažem atrofirano znanje) direktora i urednika programa, čast izuzecima; a istovremeno hipertrofiranje klijentelističko-burazerskih procesa. Novi-stari odnosi moći u gradskoj politici ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam. Zato slamku spasa trenutno vidim jedino u jačanju nezavisne kulturne scene. Artikulisati misao, formulisati koncept – za početak.
