Atmosfera pre početka koncerta delovala je birokratski. Na podijumu jedan klavir i pet klavijatura kao pet pisaćih mašina, a iznad reflektori koji vrište i sve ogoljavaju. Međutim, takav utisak izbledeo je onog trenutka u kome se jedan od izvođača obratio publici. U neposrednom, prisnom, ali promišljenom maniru, najavio je koncepciju i ključne ideje odabranog programa. Između ostalog, saznala sam nešto sasvim dirljivo: ansambl pred kojim sedim je osamdesetih godina prošlog veka, u prvoj etapi svog delovanja, a pre višedecenijske pauze, svoj poslednji koncert odsvirao upravo na tom istom mestu, u dvorani Niškog simfonijskog orkestra.
Naslovljen kao Srpski minimalisti, repertoar je obuhvatao dela kompozitora različitih generacija, čija se ostvarenja oslanjaju na repetitivnost kao centralni gradivni princip. Ipak, u pitanju su bile sasvim raznolike stvaralačke poetike: od striktnog, mehaničkog zvuka; preko minimalističkih rešenja ritmičke komponente dela; kompozicije sa vokalnim elementima; sve do melodijski jednoličnog, ali bojama slojevitog muzičkog tkiva gotovo orkestarske sonornosti. Električne klavijature i koncertni klavir bili su u ujednačenom odnosu u pogledu zastupljenosti, a ista takva relacija postojala je i među izvođačima. Naime, oni su se nakon svake pojedinačne izvedbe smenjivali na različitim instrumentima, pa su, takoreći, svi ljudi na sceni svirali sve postojeće instrumente. Uporedo, uvek između numera, slušali smo kratku i živopisnu priču o kompoziciji koja će uslediti.
Potrebu izvođača da se i verbalno obrate prisutnima, razumem kao njihovu rešenost da minimalizam, taj muzički pravac koji često nije omiljen među ljubiteljima muzike, približe svojoj niškoj publici. Poseban utisak na mene je ostavio kontakt očima tokom koncerta, što je opštepoznat i važan aspekt svake komunikacije. Naime, nama je nekako prirodno da violiniste, flautiste, čeliste, trubače i druge instrumentaliste, gledamo frontalno, dok pijanističke izvedbe redovno posmatramo iz bočne perspektive, koja omogućuje da se najveća moguća površina tela izvođača susretne sa publikom. Na koncertu Ansambla za Drugu Novu Muziku, pak, pijanisti su nas gledali direktno u oči, ali i mi njih: delovalo je kao da sedimo u istoj ravni, da smo tu sa istim ciljem. Ova pojava, zajedno sa minimalističkim etosom same muzike, ličila je tihu kritiku našoj zaglušujućoj, konzumerističkoj svakodnevici u kojoj sve ređe zapravo vidimo ljude koji žive oko nas i sa nama.
S tim u vezi usudiću se da konstatujem i svojevrsnu demokratičnost celog koncerta. Nijedan izvođač nije bio u ulozi očiglednog lidera (osim u izvedbi koja je zahtevala figuru dirigenta), iako su pojedini članovi ansambla prave zvezde srpske i međunarodne koncertne scene, dok su istovremeno neki drugi interpretatori manje poznati ili na samom početku svoje profesionalne karijere. Takođe, srdačnosti i toplini čitavog koncerta doprinelo je i uključivanje dve niške pijanistkinje u izvedbeni proces, što je bio jasan prijateljski gest izvođača prema gradu-domaćinu.
Ovo je bio koncert sa izuzetnim kapacitetom da privuče i netradicionalnu NIMUSku i niškosimfonijsku publiku. Verujem da bi ga svaki prosečan ljubitelj bilo kojeg elektronskog žanra, na primer, sasvim dobro razumeo i doživeo, čime bi mu se, možda, otvorili novi muzički horizonti. Samim tim, NIMUS bi Drugom Novom Muzikom mogao osvojiti Drugu Novu Publiku. Nije li to cilj svakog festivala? Nažalost, na ovom sjajnom koncertu sala je bila tužno poluprazna, pa je šansa propuštena. Ubeđena sam da odgovornost nije na publici.
Naslovna fotografija preuzeta sa Unsplash naloga Andrew Seaman
