Овај текст првобитно је објављен у часопису за савремену културу Војводине “Нова мисао”.
Културни центар Војводине „Милош Црњански“ од 2015. године организује антифестивал 2К+ чији је циљ промоција савремене музике. Реч је о циклусу концерата посвећених композицијама насталим током 21. века. Сва дела интепретирана у оквиру овог програма могу се одредити кровним термином „уметничка музика“, а заступљени су различити облици савремених перформативних пракси ослоњени на музичку уметност.
Један од најпосећенијих концерата у вишегодишњој историји 2К+ антифестивала одржан је у новосадској Синагоги 10. јуна 2023. године. Изведена је композиција „Rothko Chapel“ („Капела Ротко“) америчког музичког ствараоца Мортона Фелдмана (1926-1987). Новосадским камерним хором и 2К+ ансамблом дириговао је Божидар Црњански. Као соло виолиста наступио је Rafal Zalech, соло сопран певала је Радослава Воргић-Журжован, Дуња Црњански свирала је челесту, а Иван Бурка удараљке.
Сасвим је извесно да читалац ових редова препознаје логичку грешку у до сада представљеним информацијама. Подсетимо се – антифестивал 2К+ посвећен је музици насталој после 2000. године, Фелдман је стварао средином 20. века, а поменуто дело је из 1971. Ипак, иновативност музичког језика уметника, његов креативни отклон од тада актуелних стилских праваца у западној музици, као и чињеница да композиција раније није извођена у Новом Саду – допринели су да дело „Капела Ротко“, упркос години настанка, буде представљено управо у оквиру 2К+ програма.
Ово остварење сматра се угаоним каменом Фелдмановог опуса. Посвећено је њујоршком апстрактном сликару Марку Ротку (1903 – 1970) и Капели Ротко – екуменском спиритуалном објекту саграђеном у Хјустону и испуњеном тамним сликама овог визуелног аутора. Унутрашњост капеле има функцију галерије на чијим је зидовима изложено четрнаест апстрактних Роткових слика великих формата, доминантно у загаситим црвеним, љубичастим и црним тоновима. Такође, овај објекат сматра се и светим местом отвореним за све религије, а представља и простор за културну, верску и филозофску размену. Композитор Мортон Фелдман дружио се са бројним сликарима свог времена, али му је Ротко био један од најблискијих пријатеља. Своје славно дело „Капела Ротко“ написао је годину дана након трагичне сликареве смрти.
Синагога је несумњиво најприкладнији простор за извођење Фелдманове музике у Новом Саду. Разлог нису само акустички капацитети, величина бине или број седишта поменутог објекта, већ и чињеница да су промишљања о Холокаусту снажно одредила Фелдманов живот и стваралаштво. Овај амерички уметник рођен је у Њујорку, у породици руско-јеврејских имиграната. Фелдман је кроз читав свој живот дизао глас против антисемитизма, како посредством музике, тако и у свакодневном животу. Као илустрацију поменимо само цртицу везану за његову посету Берлину у деценијама након Другог светског рата. Том приликом га је један колега током неформалне шетње упитао зашто се не пресели у Немачку, будући да га публика у овом делу Европе дословно обожава. Прича се да је Фелдман у тренутку нагло застао посред улице, показао прстом према тлу и рекао: „Чујеш ли их? Они вриште! Још увек вриште испод тротоара!“.
Фелдманова патња због трагичне прошлости јеврејског народа у 20. веку препознатљива је и у звучном амбијенту композиције „Капела Ротко“. Најпре је важно напоменути да је ово вокално-инструментално остварење које нема текстуални предложак. Вокални део ансамбла, дакле хор и соло сопран, емитују звук без употребе речи. Соло виола је носилац мелодиозности широког опсега са честим променама регистра, на начин који је близак лирском дискурсу. Ипак, комплетан Фелдманов стваралачки израз је врло сведен, тако да акорди и тонови плутају по звучном простору, не као континуум, већ учестало окружени тишином. Шта то заправо значи? Композитор, служећи се бројним паузама, жели да допусти слушаоцу да сваки звук саслуша до самог краја. Због поменуте звучне статичности, дело захтева непоколебљиво стрпљење и унутрашњу снагу извођача. Управо таквим се показао целокупан ансамбл на новосадској премијери.
Захваљујући сталожености, те менталној и интонативној стабилности хора, присутнима је било омогућено да апсорбују све различите аудитивне карактеристике појединачних тонова и сазвучја. Овакав контемплативни звучни амбијент константно је подржаван дискретним наступима соло сопрана, као и деликатним перкусијама. У деоницама челесте и вибрафона убрзо по почетку се као редовна успоставља употреба прозрачних кластера.
Доследно дисонантна, али истовремено и мека сонорност, често на граници чујности, прекида се пред сам крај. Преокрет доноси виола кроз модалну, меланхоличну, квази-хебрејску мелодију. Био је то најдирљивији тренутак изведбе у коме се могло осетити како дело резонира са простором извођења. Наиме, емоционална аура Фелдманове музике преклопила се са одјецима прошлости присутним у Синагоги, у коју су, као што је познато, током Другог светског рата били затварани новосадски Јевреји пре депортације у концентрационе логоре. Медитативни звучни контекст и тиха, фокусирана атмосфера током изведбе, како међу извођачима, тако и у редовима публике, мотивисали су призивање сећања и индивидуална промишљања.
Висок квалитет интерпретције култног Фелдмановог дела, ослоњен доминантно на локалне уметнике, јасан је индикатор да у Новом Саду постоје адекватни капацитети за реализацију концерата са великим бројем извођача. Истовремено, дупке испуњено гледалиште Синагоге сведочи о изузетном интересовању публике за овакве догађаје. Све наведено никако не значи да су камерније продукције мање важне за културни живот града, већ само указује на потребу да веће вокално-инструменталне форме чешће буду део 2К+ репертоара.
