Гледала сам свечани дочек српских олимпијаца, тачније Танјугов пренос на Јутјубу.
Светковина је конципирана у добро познатом маниру. Балкон Старог двора био је позорница, гледаоци су стајали на платоу испред. Водитељ је најављивао спортисте, публика их радосно поздрављала, а говори крцати емоцијама преносили су поруке о заједништву и изузетном значају навијања и подршке.
Музички део програма обухватао је државну химну Боже правде коју је отпевао дечји хор Чаролија, затим нумеру Играј и победи бенда ТХЦФ, као и (чини се неизбежни) новокомпоновани национални хит Весели се српски роде у извођењу Данице Црногорчевић.
Све је текло по плану – до завршетка песме која данас распаљује национални сентимент брже од било које слободарске мелодије из Првог светског рата. Наиме, стицајем околности, десио се омањи застој у низању планираних музичких и говорних наступа, што је оставило простора хиљадама присутних грађана да аутономно креирају део светковине. Накратко су се паралелно ориле пароле „Косово је срце Србије“ и „Ноле, Ноле!“, али се фокус убрзо усмерио ка Косову. Тада су сви учесници свечаног дочека: и спортисти и навијачи, сложно скандирали познату паролу о јужној покрајини и тиме сведочили о спортско-народном заједништву, претходно апострофираном кроз говоре.
Изненада, пар десетина секунди касније, дешава се преокрет, а непредвидивост, као једна од кључних особина сваког извођења, показује право лице. Публика је, наиме, спонтано иницирала певање новог, много акутнијег слогана. Читавим простором око Старог двора одјекивала је порука „Рио Тинто, марш из Србије!“. Судећи по снимку, јединство и продорност гласова окупљеног народа били су исти онакви као док се који минут раније певало о Косову.
Међутим, овога пута са крњим колективитетом.
Вољени олимпијци више нису певали, премда је парола против рудника страховито гласно грмела свуда око њих. Неки су само чекали да се званични програм настави, док су други окренули леђа грађанима са циљем прављења селфија на победничком балкону. Гласно су заћутали.
Дакле, људи окупљени поводом олимпијских успеха српских спортиста, искористили су прилику да перформирају и своје незадовољство због страховите еколошке, економске и друштвене претње која се надвила над државом коју воле. Био је то и недвосмислен позив шампионима да ставе срце на један другачији терен, да идеју заједништва испоштују и мимо спортских такмичења. Нажалост, они су сложно одлучили да не подрже борбу против отварања опасног рудника, због којег читава земља стрепи и због које су неки њихови храбри сународници тих дана привођени, а неки други добијали претње смрћу.
Тренутак када су олимпијци заћутали био је тренутак када се ограда балкона Старог двора претворила у демаркациону линију између спортиста Србије и грађана Србије. Испоставило се да је спортистима феномен подршке важан само онда кад је усмерен ка њима самима.
Наравно, олимпијски шампиони нису месије, нико од њих то ни не очекује. Али јесу јавне личности, због чега аргумент о спортској аполитичности овде не може да буде актуелан. Јавне личности носе одговорност већу од строго професионалне. А поред тога, неки међу онима који су стајали на том балкону одговорнији су од неких других. Зашто? Зато што су у прошлости јавно исказивали децидиране ставове о појединим друштвеним питањима. О вакцинацији на пример. Или о високом квалитету власти аутократе Вучића.
Све ово не значи да треба нужно да суспрегнемо радовање успесима српских спортиста. Али покушајмо макар да не запушимо уши и не зажмуримо онда кад емитују гласну тишину.
